Србадија

266

СРБАДИЈА, илустрован лиет за забаву и поуку.

Св. 12.

ТРУБА. Новела, нагшсао је ПЕДРО А. де А.1АРКОН. пВоља све може". I. Ала, молимвас, дон Базилијо, посвирајте нам мало на труби, па ћемо да поиграмо. Јест, јест, дон Базилијо, де посвирајте мало. Донесите дон Базилију трубу, што на њој учи Хоакин. А, та није бог зна чему. А бисте ли на њој мало посвирали, дон Базилијо! Не бих. А рашга не? Јок, кажем ти. Али као чему не? Што не могу. Ха! ха! Не може. Та видесте ли, ако бога знате, још где год таке притвррице, таког муфлиза? Та цивра се, хоће да га молимо. Ид'те, молим вас, та ми знамо да сте били капелник код пешадије. И да нико није таки уметник на труби као ви. Јес г, па да сте и у двору морали свирати. Па да имате и мировину. Дед сад, дон Базилијо! Нема помоћи. Тада, оно јесте. Ја сам свирао на труби, па сам као шго рекосте, у томе био и неко чудо, ал' и то стоји да сам пре дванаест година поклонио своју трубу неком просијаку, па од то доба никад је се не такох. Штета! Јако штета! Баш као Росини. Ал' морате опет за то данас мало посвирати. Та на селу све иде Па данас је мој имен-дан, дон Базилијо — живио! Хура! Ево већ и трубе! Да, да, мора. Шта ту ваздан? Морамало посвирати. Ваљку! А, не, пољку! Пољку? Јок богме! Фанданго! Јест, јест, Фанданго, нашу шпанску игру. Жао ми је, децо, ал' ја вам не могу посвиратн. Та ви сте увек били тако добар Тако услужан Па ето моли вас и ваше унуче Па и нећака До сто врага! Окајте ме се већ једном. Ја сам већ казао да нећу да свирам. Ал' зашто не? Јер сам се заверио. А коме то? Мени, једном покојном и твојој сиротој мајци, моја ћерко! Сва се лица опустише при овим речима дон Базилија. Децо моја, да ви нешто знаге, за какав сам откуи учио трубу! придодаће старац. Нека приновест! Приповест! завика ом-, ладина! Дед приповедите нам, дон Базилијо' Да, децо моја, то је одистаза приповест' но, па чујге ме! Седне под неко дрво. Око њега читава руља радознале омладине, а он им приповеда, како је он то учио трубу. Тако је исто приповедао Мазепа, Бајронов јунак, једне ноћи Карлу ХП. под неким дрветом ону страховигу приноветку, како је као стрела козачком степом јурио. Ал' де, чујмо дон Базилија. II. Има томе седамнаест година како је у Шианској буктио грађански рат, Карлос и Изабела отимали се о круну, иа Шпањолци,

подељени у два табора, пролеваше за њих своју крв. Ја сам имао једног пријатеља, ловачког потпоручника у истом батаљону где и ја. Не видех никада бољега, племенитијег човека. Заједно смо одрасли, заједно изиђосмо из војничке школе, у боју сгојасмораме узраме. Сто пута бисмо погинулн за слободу — био је још већи слободњак од мене — ако то већ може бити. Па шта би? Нека неправда, што је учини старешина моме пријатељу Рамону, једна од оних злоупотреба старешинства што и најпошгенијем човеку живог загорчају, на просто самовоља његовога старешине дотера ловачког потпоручика дотле, да напусти редове своје војске, да се растави од свога побратима, да он — најваћи слободњак оде у противнике, да он млаћи, своме старешини о глави иде. Рамон је био за чудо осетљив, неће ти иоднети увреде ни одсамог св. Петра. Све моје наговарање да се окане тога посла оде у ветар, одрисио се, ићиће. Хоће да замени клобук с-а капицом у Баска, ма да је усташе мрзио са дна душе. Бесмо тада уПринзипаду у Астурији три леге од непријатеља. Оне ноћи, кад ћеРамон пребећи, кишновиго и хладно, суморно и тужно. Права ноћ пред битком. Око по ноћи дође Рамон у мој сган. Ја спавам. Базилијо! пришану ми на уво. Ко је? Ја сам. Збогом! Шта? одлазиш? Идем, збогом! Маши ми се руке. Чу ли ме, продужиће; кад сутра — као што се надам —дође до боја, па се насдвоје сусретнемо Знам већ; пријатељи смо. Добро; загрлићемо се, па ћемо даље у бој. Ја ћу сутра свакако пасти, јер нећу са мејдана док не погубим пуковника. А ти, Базилијо, пази на себе. Та слава. то је само прах, дим. А живот? Имаш право: буди вођа, повика Рамон ; плата није прах и дим, па ни рум, дуван и девојке. Ох, Базилијо, за мене све то оде у неврат! Господе боже, шта ти опет мислиш! рекох му прегворно се јуначећи. Сутра обојица преживесмо битку. А ти онда дед да уговоримо састанак. Где? Код Никољског намасгира, један сахат после по ноћи. Ако нас који не дође, пао је. Је л' тако? Добро. Па збогом! Збогом! Загрлисмо се братски, па Рамонанестаде у ноћи. III. Чега се бојасмо, или боље рећи, чему се надасмо, сутра дан нас нападоше усташи. Крвав се бој био од три сахата по подне до мркле ноћи. Рамона сам спазио цигло једном. На глави му широка карлисганска капа. Већ је воћа, на је убио и нашег пуковника. Ја сам био лоше среће. Усташи ме заробили.

IV. Један је сахат по по ноћи; рок, што сам га са Рамоном урочио. Бацили ме у анс у неком маленом, од Карлиста заузетом местанцету. Питам за Рамона, рекоше ми:

Е, та то је права јуначина; убио је једног пуковника. Ал' сирома, хмора да је погинуо. Шта рече, болан? Да, да. Нема га са разбојишта. Које ли сам муке претрпио те ноћи Још се једноме као надам. Биће да је Рамон код Никољског намастира, па чека на мене; па се због тога није вратио усташима. Какви ли ће му бол срце да раздире, кад ме не наће на рочишту, помислим у себи. Мислиће, пао сам. А баш зар ми неће и тако скорим куцнути последњи час? Усташивазда стрељају своје заробљенике! Сутра ми се гине. Ал' Рамон ће се дотле већ врнути. Јест, ал' ако је данас пао? Господе благи, отреси ме само ове неизвесности! Ето с таким се мислима тргох зором. У мој апс уће један војени свећеник. Моји несретии другови још епавају. Земан умирати? рекох му. Да, вели пречасни отац благо се осмејкујући. Одмах? Не ; након три сахата. Затренутокапоразбудише ми се другови. Из хиљаду се грла просу апсаном вика, јецање, псовка и проклињање.

V. Човек, кад му је смрт за врагом, радо се хвата за буди какву мисао, па је више никако не упушта. Сад да л' као мора, тролетница, ил' лудило — тако се на ме наврже, обрва ме само једна мисао. Рамон. Рамон да л' жив, да л' мртав, да л'у небу, да л' у манастиру, ал' мисао на Рамона тако ме притишге, да сам чисто затупавио, оглупавио као каква ћабла. Оставише ми моју капетанску хаљину, натукоше ми само неку војничку капу и заогрнуше ме неким шињелом. Тако одох усмрт садвадесет друга. Један једнти не угледа губилишта — јер је био свирач. Карлисте иоклањају живот свирачима; у боју им — веле — не шкоде, а и требају их за своје чете. Па сигурно сте и ви били свирач, дон Базилијо? Сигурно вас је то спасло? запитаће га омладина као из једног грла. А, не, децо моја, одговориће им стари ветеран. Ја не бејах свирач; нисам знао ни проклете ноте. Склопише кару, па нас турише у средну Ја сам био бр. 10, а то ће рећи ја сам. десети на реду. Одоше ми мисли за женом и кћери, за тобом и за твојом мајком, моје слатко дете! Пушке запраскаше у плотун. Ту се освестих. Очи ми свезане, не видим својих другова. Хгедох праску да бројим, да бар за један тренут знам, кад је на ме ред. Ал' већ пре трећег плотуна нема ништа од бројања. Ох децо, оне ће ме пушке до гроба пратити. Час ми се учинило, чујем их са хиљаду миља, час ми опет дође, да ми се у глави одапињу. Пушка за пушком, пушка за пушком. Сад! помислих. — Пуче, а ја још жив. Но, сад је моја! рекох у себи носледњи пут. Осећам као кроз сан како ме зграбише за плећа, тресу ме, вичу ми на уво. Стропоштам се. Не могу више да мислим; ништа него ме пушкараше.

VI. Онда ми дође, а ја као лежим прућен на кревету у своме апсу. Не видим ништа. Подигнем руку очима да скннем мараму са њих па наиђем на голе очи — отворене, разрогачене .