Србадија

Св. 12.

СРБАДИЈА, илуетрован лист за забаву и поуку.

267

У апсу помрчина као тесто. Чујемнека звона, па сав дркћем. Звоне на јацију. Девет сахата помислим у себи, ал' ког дана? Нека сенка тамнија од мрака саже се преко мене. Учини ми се, биће неко људско створење. А шта је са оним другима! Шта је са мојих двајест друга? Сви пушкарани. А ја? Ја живим ил' сањам у раци којекакве будалаштине. Усне ми шапнуше неко име, име, што ме је као каква мора притисла, Рамоне! Шга ћеш? вели ми сенка поред мене. Језа ме свега прође. Господе боже, велим! Јесам ]а на другом свету. Ниси, — чујем исти глас. Рамоне, шивиш ли? Живим. А ја? И ти. Па где сам? Је л' ово Иикољски нама-

стир:

Зар ја нисам заробљен. Јесам ја све то

сневао:

Јок, Базилијо! Ниси ништа сањао! Чуј ме!

VII. Јуче сам убио пЈковника у боју ..... Осветио сам се! — После сам чисто ослепио од силне јарости, па сам и даље клао . . . , све док се не смрче — док је и један Христинац био на бојишту. Да паднем од умора кад се месец родио! Мислио сам на тебе. Упутим се Никољском намастиру, да те тамо дочекам. Десет сахата у вече. Рок је један сахат по но ноћи. Прошле ноћи нисам ни ока свео, па заспи.м. Кад изби један, дрекнем, па се пробудим. Сневао сам, а ти као мртав. ОбзИрем се, сам сам. А где си ти? Изби два . . . три . , . четир .... Ох да страшне ноћи! Ал тебе нема па нема. То је свето, мртав си. Са те мисли да паднем у очајање. Већ свита. Упутим се из манастира у ово село, да потражим своју чету. Таман сунце, тамаи и ја у село. Сви су мислили да сам погинуо. Кад ме спазе загрле ме, честитке са свих страна, па веле, сад ће баш да стрељају двадесет и једног заробљеника. Спопаде ме нека слутња. Да није ту и Базилијо? Одлетим на губилиште. Већ начинили кару. Чују се већ пушке. . . . Стрељање већ започело. Напрежем очи .... не видим ништа. Ослепихсасилна бола. Обнесвеенухсастраха и грдне раздражености. Једва те као кроз маглу углсдам. Пушка ти не вали! Још њих двоје, па си ти на реду. . . . Шта да радим? Свет се окрену око мене, дрекнем, обухватим те оберучке па завиках, а глас ми све дркће, дере уши: Не овога, не овога, ђенералу! Ђенерао, заповедник тога оделења познавао ме, знао је како сам се јуче показао, гшта ме: А зашто не? Је л' свирач? Кад роћени слепац од једномугледа пролетње сунце,- ето то беше за мене ђенералово питање. Луча наде нуче, севну ми пред очима, тако ненадно, тако јако, тако прекомерно да их засену.

Свирач?

да . . . , да . . . . ђенерале,

свирач ]е,

разуме музику

музичар

велики музикуш Ти си међу тим лежао ван себе. А у што свира? пита ђенерао. У . . . ту . .. тај . . . но . . . ух! . јест, сад се сећам, у трубу!

јест,

Треба ли један трубач? запитаће ћенерао обрнув се војничкој банди. Пет секунада — пет пуних столећа до одговора. Јесте, ћенерале, треба један, вели капелник. А ви извуците тога из реда, па даље на посао са друтима, вели карлистански вођа. Узмем те на руке, па те донесем у ову тамницу.

VIII.

Јошге Рамон у речи, а ја скочим па га загрлима плачемисмејемсе. Сав дркћем. Сад не знам ни сам како ми је било. Хвала — вељу му — хвала ти на животу. Причекај мало, побро, вели Рамон. Како то? А умеш ти да свираш у трубу? Не умем. То је зло. Одиста, децо, хладан ме зној пробио. А како је с музиком? пита Рамон. Знаш ли је што? Мало, врло мало, ги знаш већ: што смо научили у војничкој школи. То је мало, или боље рећи нишга. Смрт ти не гине, нема ти спаса, иа ни мени као издајнику, варалици! За четрнаест дана мора бити војничка банда, где си ти, у реду. За четрнаест дана? Ни више ни мање. Не свираш ли дотле на труби .. . . а то би морао сам бог какво чудо учинити — устрелише нас обоје као пашчад. Шта? тебе да пушкарају ? тебе ? па мене ради! што ти живот дугујем! Не може бити. Та то неће ни сам бог хтети! за две недење знаћу музику, свираћу на труби. Рамон се церекао као луд.

IX. Па шта да вам још кажем, деЦо моја? За четрнаест дана — шта неће воља

учинити:

за четрнаест дана са њиних

четрнаест ноћи (а да сам се један тренут одмарао или спавао пуно по месеца) — да, да, можете се за цело чудити — .за четрнаесг дана научио сам трубу! Да тешких ли дана! Ја бих са Рамоном отишао где год у гору, па бисмо провели читав дан са једним музичаром, шго је долазио из неког оближњег места, да ме учи. Па одбећи! Видим вам већ из очију те речи. Ал не можеш одбећи, заробљеник сам, па су ме чували, а Рамон неће без мене. Нит сам што говорио, ни мислио, нитјео. Пао сам као у неко лудило. Музику, трубу, то сам себи увртио у главу. Хтедох да научим, па сам и научио. Та да сам нем био, бих, вере ми, проговорио, да сам узет био, пошао бих, слеп —

прогледао оих

јер сам хшео.

Децо, воља, та ће вам све надокнадити. Воља све може. Хтео сам, ето то је све. Хтео сам па ми и поће за руком. Децо, утубите добро ту истину! Ето то ми спасе живот. Него сам чисто полудео. Моја лудост беше свирка. Три године не пустих трубе из руке. Ш-Гг -1ш-1а-8о1-1а-з1: то ми беше сав свег. Мој живот беше цигло труба. Рамои се не растаде са мном. Одем с њиме у Францеску. У Францеској сам и даље свирао. Труба, то сам био ја, ја нисам свирао, ја сам певао са трубом на устима. Моја лудост беше као и у Доницета. Л»уди, свет, ирви уметници, сви се све отимали да ме чују. Ја сам био нека ванредност, неко чудо. 1 Труба чисто живи под мојим прстима, упру-

жнапауздише, плаче, бруји, грми. Сад тичица, сад дивље звере, сад људско јецање. Моја плућа као да беху од гвожћа. ГЈа тако сам провео још две године. Онда Рамона спустише у гроб. Кад га видех мртва, а ја опет дођох себи. Узмем трубу — ал не умедох више тако да свирам. Но, децо, хоћете ли још и сад да вам посвирам какву игру?

КЊИЖЕВНЕ ПРИПОВЕТКЕ.

В У к

Скупио ВРЧЕБИћ.

ко

(Свршетак ) 33. Но избави нас от лукаваго. (Изворни догађзј у Боки, мојега доба.) ијелили два грађанина имовину; један је тражио свог покојног брата дио, и други што га по жени припада оног покојника. Ови последњи превари првога, зато, што му је све у руци било што је умрши имао, а особито готовину пара које се нијесу могле судом освједочити колиих је било, него колико је ови последњи казао. Први је знао да је преварен, али му буде ред вјеровати да се последњега једном за вазда опрости. Пошто се раздијелише ови први пошље потоњему поштена и одабрана чојека да би му рекао и казао: ако нећеш право новце с твојим стрицем подијелити, немој да ти буде жао што ти уради пред свијетом. Последњи се насмије и одговори: „Нек ради што гоћ оће, ено му суда па што му осуди". Посланик првоме ово каже, а ови је имао обичај у цркви вазда очитати Вјеровање и Оченаш достојан старац, па кад буде вријеме од оченаша, окрене се к народу по обичају и почне на глас читатн и кад дође на ријеч: „ноизбавинас отлукаваго" настави име свога парничара на сав глас н. п. Но . . . . ћа. По летурћији овај последњи преко мјестнога пароха поручи првоме да ће му дати 100. злани цекиња да се прође помињања уз „лукаваго", али ови нехће, него до његове смрги вазда једнако помињао.

34. Опет то, али доста другчије. Дијелили су се два брата, па старији хтио млађега преварити, али се ови потоњи хитри и лукавији од старијега нашао, пак ће га тако вјешто преварити да му није могао ништа судом наудити. Обазна старији и закуне се да ће и умријети, а да брату неће опростити. Знао се по закону Богу молити као н. и. Оче наш, богородице дјево, достојно и т. д. па да неби себе проклињао и Богу лагао у оченашу, до своје смрти вазда би уметао ријеч у оченашу (кад би дошао пјако же ими остављајемо должником нашим") рнјеч: освем брату М . . . . Кад дође вријеме да умире, свештеник га поче шјетовати да треба свакоме омразу и увреду опростити иначе да га по христјанском закону не може причестити, а он му очита последни и навикнути оченаш, и издахне с последном ријечи: свакоме осим брату М . . . . 35. Не хтио поп у рај. Некакав поп ноћу сиијевао нешто страшиво па кроза сан почео нешто чати ги и викати, а попадија га стане будиги: Попо,