Србадија

268

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 12.

попо мој! шта ти је, бог ми с тобом и анђели божији, шга ти је? Преие се иза сна поп, па шједе на постељу, стаде се крстити и говорити: спаси мја госноди од ненавидјаштн мја и обидујушти мја." А попадија опет: ма што је мој попо, кажи ти твојој цоши? — У сну дођоше ми два анђела у бијеле аљине као снијег и златни крила као сунце, па ми рекоше: „послани смо од божјег суда да те понесемо у рај, јер си ги једина права и незазлена душа, а сви твоји иноријаши паклени грешници, па да не би и ти праведни уз њи пострадао, но ајд' да идемо." Ја се нађох на чудо, а није се ласно одрећи божјим анђелима, те ја мало промисли, док прикупи нешто право, а нешто лукаво, и одговорих им. пВама овако «кала и поклон до црне земље, али волији сам и међ грешнике живјети крај моје попадиЈе и луде ђечице, него у рају мислећи што ће ми јадна жена и луда ђеца без очине ране и обране, него вас молим и руке ви и скут љубии, да ми свакога горје поздравите, и нека се притрпе, а задавам им тв ( >ду поповску вјеру, да ћу кренути одма кад шћери поудам и синове поженим." Па што ти рекоше? упитага попадија. — Богме да ме ти не пробуди не знам што шћаша бити, оћаху се дошјетити мојему лукавству и однијет ме у колнко би рекао чојек „шта би?" — А попадија: Ако су и божији анђели, лукавија сам ја од њи.

36. Распопили попа. Некакав пон скривио нешто црквеноме канону, па га позвао владика да га распопи. Кад се распоп вратио кући без браде, упитоју га сељани: „Камо тн брада попе?" .,Обријао ме владика.« — „А зар владике зна бријати?" — чЗна богме и те како! по без бригве и без сапуна." — А по колико узима пара?— „Мукте, и зашто сам скривио, па ме распопио." — А кажи нам иопе, попа ти небеснога! али је ласније тебе и владици било кад те запонио, али сад кад те распопио? — Мучније владици запопити, а попу кад га распопе, јер владика кад распопује ништа не ради, но. шједи и заповиједа дјакону у цркви ђе свијет гледа: „Одризајушти", па „обрнвајушти" (браду) па одма „свукујушти" све са себе, што је свештеннчко, као одежду, петрахиљ, стихар, наруквнце н т. д. а два свешгеника с' владико« сваки нут кад ми скидаху једно по једно занјевали би „недостојин." — А што ти чињаше ? упитају га сељани. — Ја сам у себи одговорао кад год су ми запјевали „недостојин", а зар нијесте прије до данас знали? Кукала вам мајка! да ме није памет ни школа запо пила, него жути дукати и бијели талијери; ама пошто ови владика отиде, а нови дође, опет ћу :се ја запопити у здравље грчки владика и готове паре, а у толнко ће ми брада узрастн.

37. Цјесник и његово пјесништво. Био је некакав младић, који је од свог оца велико имњае наслнједио, па ношто је научно нешто мало школе славјанске и латинске, почне се гордити и поноснти својом памети, као интову прољеће спрам своји интуша, и шта више представи себе, да је појета у оба језика, те неколико година проведе удал.ен од друшгва и људи састављајући пјесне у латннском н славјанском језику. Госпоцкн живјећи, а добро једући и пијући, и ништа не радећи, спопану га ђеца, почне час једну земљу, час другу кућу продаватп Видећи га жена да вазда ради, а да никад једне паре не стече, но д*;кан и јадан, рећи ће му један дан: Ма ако Бога знаш чојече! шта то све раднш дан н ноћ, а никакве ч>ајде? —

„Правим Филосовске иојезије«. — „А што су то поези^е ? али се једе алн пије?" — „0 простото неизреченаја, о глупости преисподнаја. Поезија се за готове новце продава и поета се по смрги толико вјекова спомиње ; постаје цар мудросги«. Жена му један дан украде неколико рукописни књига пададе сину говорећи му: Ајде понеси ове књиге у чаршију и нродај пошто гођ можеш, јер данас ништа за ручак немамо". Дијете однесе, и ево ти га празни рука кући. Упита га мати: што би? — „Богме не оће нико да на књиге ни гледа, а камо ли да чита, јер ја не нађох нигђе човека безпослена као баба, па ако је он луд није свнјет полудио". — Ма даваше ли ти и колико нара? — Ма не нико ни паре, је си ли разумјела осим један што продаваше слане сарделе и у књиги замогаваше, плаћаше ми но 20 пара оку«.

38. Нови Месија. Био је некакав момак врло раскошан, који све очинство бнјаше упропастио, али је имао свога стрица пре зенђила који се никад није женио, нити је имао другога насљедннка осим овога синовца. Ови младић што гоћ је радио с чифутима онога мјеста, и они су му узајимали новаца кад гоћ му је треба било и колико је хтио на обичну камату, очекивајући да он његовонаплатиношто мусгрицотегне.Стриц му видећи неповол.но владање и раскошност за његов инат ожени се, и после годнне дана роди му се сии. Кад му синовац чу, а знајући да му чифути неће шћет више новаца узајмнти, оно нсто јутро пође код своји ваздашњн узајмилаца и од свакога што је више могао узајми новаца, па но свијету негђе побјеше. После неколико дана пише једно писмо свијема чифутима онога мјеста: Знајте да сам жив, н зато сам из нашега мјеста побјегао у свијет, што се у мога стрица ту неки дан нашло мушко дијете, а како ми се чини оно ће чисто бити нови Месијакоји ћеи вас свију и мене упропастити."

ОПШТЕ ОБРАЗОВАЊЕ. Предавање, које је држао у „грађанској касини" у Београду МИЈОРАД II. ШАИЧАНИН.

(Свршетак.) Прошлн пут сам се зауставио код знања, која су потребна ради потпуности оиштега образовања. Која су то оишта знања? Врло је тешко из тако разних, а тако корнсних наука и вештина одвојити једну главницу, која не бн била сувнше велика, а опет довољна цељи коју ваља да задовољи. Погледн на ова знања разнолики су. У њих би знаоци да унесу више науке, а вештаци више вештине, а раденици више рада за практични живот. Али ту нзлазе педагози, пријатељи свију темељних наука и вештина, па кажу: од наука и вешгина за опште образовање потребно је оно, што ће у доципјем жнвоту сваком без разлике требати и за њега и за све, међу којима буде живео; а то су а) језик с књижевношћу, б) рачун, в) природне науке, г) земљопис, д) историја своја и општа, /ј) познавање геометријских облика, е) цртање, ж) певање, з) телесно вежбање. Дакле, као што видите, пре свега тражи се знање свога језика, своје писмености и

књижевности. Ж ивети у данашњем времену, а не бити писмен, го је исто оно што, се збива кратковидоме, који, ма да ходи по ведроме дану, не види далеко од себе. Шго смо мање писмени, тим су нам и круг мнсли и сума искустава ужи. Толике науке, толика искуства разних народа и нараштаја не пролазе данас на млађе кроз несигурна усмена предања, но се сво го слама у тихе, а опет тако речите редове списа и књига. Који се уме разговараги са овим књигама, том су приступачна сва блага нашега духа, тај има чиме да се освежи н разбистри у часовнма слободним. Па кад погледамо само на дневну књижевност, на новине и часонисе, колико не достаје тек ономе, који ни то мало и лако није кадар прочитати. Па како ли је тек они.ма који нису внчни тачно и разговетно своје мисли ставити на хартију данас, кад је саобраћај такожив и разнолик, кад је неопходна потреба што чешће размене мисли, кад се мора много којечега да запамти, кад се морају ири сваком уређенијем занимању и раду да воде тачне белешке и циФре. Да смо сви.који с.мо овде, писмени, ту смо на чнсто. Јесг, али како смо, онако у опшге узевши, писмени, кад кажем, да се од нас одраслих т ажи мало савршеНије усмено и писмено познавање језика. А у чему се еастоји то савршеније знање језнка? 'Греба умеги смислено и леио читати. Ваља знати разговетно, правилио и лепо писати. Треба знати своју књижевност по најбољнм њезиним производима. Треба бити внчан тачном, збијеном, простом, лепом, Фигуричном и окретном говору, т. ј. конверзацији. Колико вреди лепо и смислено читање, о томе смо се н сувише имали прилике уверити. Знамо не само одличнпх грађана, чиновника, скупштинара, но и самих књижевника, који врло рђаво на глас читају. А понудите ли госпођицу да вам гласно чита, онда вас или одбије на рачун срамежљивости, или кад вам почне читати, а вас обузме нека тако досадна монотонија гласа и ритма, да бисте пре готови били на лаки сан, но мислима да пратите мисли које вам се читају. Садржај књиге, ма како хладан и сухопаран, занимаће вае, кад се разговетно и лепо чита. Ово особито треба пазити при читању појетских састава п беседничке (ораторске) прозе. Треба добро проинћи какво је бнло песниково нли беседниково унутарње расположење, треба дакле схватити његов дух, његов одношај према души нашој. А ово се све може казати лепим читањем, то јест „музикалним стихијама говора", као ритмом, мелодијом, одушевљеношћу, а то ће још простнје рећи: лакшим н бржим темпом, краћим или дужим почивкама, вишим или дубљим тоном, дизањем н спуштањем гласа, јер и глас, као и свнрка, има своје слабије, и живље мене. Разуме се, да од еадржаја зависи како ће и у колико ће се ове музикалне стихије примениги. Какав просто исторички, природописни или земљописни састав чнтаће се лакше и тише, а много жнвље, н. п. р. какво описивање, или монолог у ком се часпо час мењају посматрања, осећања, мисли, одлуке; друкчије ће се читатн лирска пролетња песма и друкчије елегија, друкчије тужна песма, друкчије свечанахимна; друкчијевесела лакрдија, друкчије озбиљна драма или трагедија и т. д. Лепо читање добива се само дутим вежбањем, на глас чи гањем, а ако нам ипак то ненде, ваља се обратити познанику или познаници, који су у томе од нас внчнији. Упутнмо ми се једном, онда ће остало доћи простим подражавањем ириродноме говору. А како, у главноме, стојима са писањем, са рукописама нашим. У колико ми моје искуство говори, нараштаји за намавише су обра-