Србадија

66

СРБАДИЈА, илуетрован лист за забаву и поуку.

Св. 5

господару!" повикаше, па у тај мах ме двојнца одгурнуше, те посрнух и једва се одржах на ногама. Изведоше вам оца онако болна, боса, гологлава. Сестра цикну, а ја у кукњаву. Она докопа Фес, а ја обућу, те за њим. Он, жалосник, једва корачаше, један га вођаше, а др.уги, јаој, час по би га гурнуо. Не знам како сестра се док} чи те му главу покри, а ја пустих об^Ну на п\т, па што игда могох потрчим за њиме. Перко, крвник, шану две три једноме до њега, а тај се окрете те на нас повика: натраг жене, куда сте потегле; вас господар не зове! То рекав отисне ме назад и ја паход на чагљевиг нут. Смрче ми се у онај мах, и да имадох ножа, бих га била у срце. Погледах на све стране и запомагах; али свет се од зла уклонио; нигде никога. Једва домилим кући. Вас обоје застанем пред кућом, плачете и вичеге: отац, мати! Били сте и гладни и необучени. У онај мах вас и не погледах, седох на праг и закуках. Ви се искуписте око мене. Сеђасмо и кукасмо као сироте, ни:\;е никога да нас у геши, да нас разговори, Свет се пресгравио, па нико да се помоли на чаршији. На послетку стегнем срце, усганем, обучем вас 1! нахраним, иа вас собом поведем право у логор. Ти, Стаменка, била си још веома нејачка, па си једва корачала; више сам те за собом вукла, него што си ходила. Баш код џамије на баиру застанем сестру де седи на камену, разбарушену, поцепана фисгана н сву окаљану прашином са улица. Главу беше наслонила на лакат, махаше главом и промуклим гласом кукаше и нарицаше. Одем и седнем поред ње, наместим јој косу и етресем прах са хаљина. Иутах и Нутах, па онда мукло закуках: Црна Видо шга си дочекала, душманн ти кућу раскућише, кам им у срце! Упропастише тебе и децу, пропаст их снашла! Ш то ћу и како ћу тужна, туга их помори- ' ла? Како ли ћу децу очувати, не имали их! Како ли ћу тугу преболети, бол им у срце? Како ли ћу од сад горко живет', горска их носила! II још би онде седеле и кукале, да од некуда не ускрсну Фата. Та Туркиња циганка често ми је помагала субогом, кад нас онази прнђе, па од чуда ни збори ни трепће. Сад се, децо, погрбила од старостн, а онда је била пуна н јака као планина: онај велики орман с долапом у кухињи сама је уклањала, еама намештала, кад год се прало н кречило, а из бунара извлачила је толико каблова воде, не одмарајући се. За то је и данас свагда радо дочекам ракијом, кавом, ако је време ручку и — ручком. II ви, децо, немојте је никада одбити с нашега прага, ако би ме надживела. Грехота је бити незахвалан. „ А што сте се ту осамиле, лене хануме? Па кукате! А ће ти је газда? А ћеца!" Ја јој испричам моју тугу, а њој, децо, грунуше сузе на очи. Хоџа викну са мунарета, а она у тај мах оде у једну турску кућу и изнесе крчаг са студеном водом, те се напоисмо. То је било све што смо тај дан узели у уста. После нас није хтела оставиги за цело време оне моје нужде и несреће. Бог нека јој плати на ономе свегу! Више сам се пуга канила са сесгром у логор, али нас ни близу не хтеше пусгити. Молила сам, преклињала, нлакала и кукала, али све то ништа не помагаше. Никога не иуштаху у поље. И ја и Ненадовица и чича Остојина баба н много других жена све из побољих кућа сећасмо само на баиру и плакасмо, али нам се нико не смилова. Они, који <5и имали срца, не смедоше нас ни погледати, свак' се склањаше, да га не снађу беде и јади. Поче на земљу падаги мрак. Кроз поведрину овде онде провириваше по гдекоја

звездица. Са истока пун месец осветљаваше нас измождене н бледе. Као окамењенн кинови седесмо до зоре на бајиру и као у гадне слике каква страшна сна, гледасмо у беле шаторе и оне паклене ватре стражарске, што се виђаху по грацкоме пољу. VII. Сутра дан по нодне у највећој тишини сахранише нашега честитога комшију Ненада. Беше, јадник, покривен платном од главе до пете, те му не могох видети изгрђено лице. И данас кунем безбожне руке, које се могоше огрешити о његову свету душу. Гроб је његов тужба, коју сваки дан чига плаво небо. Онај што му ее молимо, нека буде милостнв судија крвником и безделником. А отац ваш, драга моја децо? И он је сутра дан већ био нод нашим кровом. Како му онда сиромаху прострех постељу, више је не наместих, док мртва неизнеше у вечно смириште, тамо у прокошорско гробље, где нема лажи и опадања, где је и најжешћи Вучићевац миран као питомо јагнешце. И не знам што се овај свет тако лако диже један на другога? Зар не ћемо напослетку сви У Ј е Д н З' њиву божју, у државу мира и истине. Кажем вам, децо моја, клоните се заваде и кавге! То је зла и опака редња, заразнија од куге н чуме. Редња бесни и пребесни, децо, ама раздор ирелази с колена на колено, обилазећ' често неваљале кривце, а таманећ' добре и недужне. Ох, када тај паклени род не би сазревао на сунцу наше лепе и питоме земље. И старога чича Оетоју, нрестрављенога и злосгављенога отпустише кући. И он је, децо, на скоро био међу блаженима. Свети мученик изгледаше као сенка на самртном столу. До последњега часа скакао је са постеље, крно се од прозора и светлости, забрављивао врата н викао и молно, да га заклоне од зликоваца, што иружаху руке да га воде крвником на мучење. Час но би се загледао у греду од слемена, укочио утрнуле зенице и не мичући очњим капцима, скочио би и внкнуо: ево их, беж'те да вас не окрже јатаган, да вас 1>улад не разнесе као тичију! У гом страху и испустио је своју безазлену душу и отишао Богу на истину. Напуни се Шабац удовнцама. Народ се ућута, куће, донде широм, притворише се. Свак се снебиваше у својему куту, н мољаше се Богу, да га не окачи изненадно зло. Како онда ишчезаше састанци и села, још се ни данас нису повратили. Неверица улегла у свет, и Бог један знаде да ли ће јој кад год бити краја, кад ли ће се одкравити наша охладнела срца? Да вам још причам, како Вучић смаче Богићевића, како хајка уста на кагане, те их до једнога сатре у шумама каменичким? 0 том', децо, већ и књиге иишу, шга ја памгим женска глава, коју ето саломио дерт, измождио несавладљнв бол. Читајте их, или не, не читајте те злокобне књиге, не кужите се нашим неваљалим добом. Нека с нама у гроб легне и нашег доба коб, и никада јој нога не стугшла у овај свети крај. Да Бог сахрани народ и господара од мегежника, које зислеиљава сујета и страст; нека бн се утуљио оганњ освете, ирогонства, евагда међу народом, као браћом рођеном, цватио најмириснији цвет слоге, договора. Нека би нас једно другом приљубила узла љубави, и вере, узла, која ни сабља сече ни огањ пали, ни злурадиоци кидају. У гакој заједници свагда је и нредраги Бог, који нека би вазда и довека бно и остао закрилник наше лепе земље, на и ваш, моја драга нрељубазна децо, те живели на дуго у добру, па се своје старе мајке сећали и свога честитога оца. Бог да му душу прости!

КНЕЗ АБАС. (Из посмрчади Мирзе ШаФИЈа.)

оас кнеже, хазарска норекла, Многима је дош о хака главе, У њему се грдоба запекла, Воља пуста и жеље крваве. Он је влад'о, а народ је страд'о, Па још теде и да буде славан ; Од тирансгва он се елави над'о, И држао да је богу раван. Њег'во уво мудром свету глуво, Ласкању је уточиште било. Правду није од неправде чув о, А поштењу сасец'о је крило. Једном дође Селим, мудра глава, У свој народ из земаља туђи, Па он рече: „Кнез је луда права, Ал ви сада будите још луђи! Срамога је да вас тако кињи Један човек, — вас толике људе". — Па како би стресли камен сињи? пЛасно ћеге, ако слоге буде. Исмејте га дегод се појави, — Тим се леком тај силобес лечи."'Гако рече Селим, мудрац прави, А народ му послушао речи. Кад сутра дан изјахао кнеже, Ир етећ' свима зором и страотом, Светина се око њега слеже, Па сви сташе смејаги се гротом. А кнез сева муњом свога гњева, Тера на њи свог аранска хата, Ал смеј расте и с десна н с лева, Свак' од смеја за трбу се вата. Смеју е' жене и дечица мала, Све се смеје, и старо и младо, Та је шала из ненада пала, Светли кнеже том се није над'о. Још се грохот и на више вин'о, Већ и свита кнежева га прима, Па ни кнезу не остаде нно, Поче и он смејати се с њима. Ова шала, шта ли но је била, (Из смеја се многи мелем црпе,) „Њиову" је „Светлоег" поправила, — Сад га људи много лакше трпе. 3- Ј. Ј. -

МИРНО ГЊЕЗДАНЦЕ. Н О В е л а

(Свршетак.) VI. -рошло је више од три месеца; одавна је већ јесен иочела: дрва се оголићише, а дођоше већ ; и сенице — сигуран знак, да }е зима на прагу. Ветар хуји и звижди, ал' кише још не заоиуцаше, па друмови нису још проломљени. Те тако ће се Владимир Сергејић наканиги у варош, да посвршује неке своје послове. Тако му прође и подне, а у вече ће отићи у клуб. ^ великој слабо осветљеној дворани срешће Владимир Сергејић но неког свог познаннка, па тако и коњаничког капетана на огпусту, Флича, иознагог лакрдијаша.картаџију и блебетушу. „А — а! баш како ваља!" рећиће овај „баш нре неки дан прође овуда нека ваша познаница, иа рекла, да вае поздравим."