Србадија

Св. 5.

СРБАДИЈА, илустр(г.ан лиет за забаву и поуку.

67

пА ко би то био?" „Госиођа Стељчињскова". в Ја не познајемникакву Стељчињскову.« „Знали сте је девојком. Од Веретјевих је; Надежда Алексијевна. Муж јој је био у служби код нашег гдбернатора. Морали сте га и ви видеги. Врло жив човек, са малим брчићима. Уловио, хуља, дивну женицу, на још нуз го и богагу." „Тако?" вели Владимир Сергејић. „Еле пошла за њега. Хм! А куд одоше?" »У Нетроград. Наложила ми, да вас опоменем на не знам какву лозинку. Опростите, молим вас, шго сам тако радознао, каква је то врага лозинка била?" Па сгари сплеткарош пружи свој уоштрљени носић. „Вога ми, не сећам се; биће каква год шала", вели Владимир СергејиК. „А шта јој је са браТом?" „Са Петром? Е, томе иде рђаво." „А како то?" запитаће Владимир Сергејић. „Са гвим се пићу одао! Пропоа човек". „А где је сад?" „А ко би то знао? Отишао за Циганима, тако ће шго бити. ^ гЈбернији га нема, то вам стојим добар." т јКиви л ' стари Ипатов још непресгано где и пре?« „Михаило Николајић? Онај чудак? Да како." иА код њега је све још по старом?" пДа како, да како. Ви би требали, да узмете његову свастику. Иомислиге само, драги мој, то није жена, већ јебога миспоменик. Одиста. Ха, ха! Код нас се већ мало зуцало о томе, да „Е, да?" рећићеВладимирСергејићжмиркајући. 5 тај ће пар позваги неко Флича на једну паргију, те се тако разговор сврши. Владимир Сергејић хтеде већ да се врати кући, кад ће добиги од старосте по улаку вест, да је погорело шест вајага, па се одриси, да са.м гамо оде. Од вароши до Сасова има некнх шездесет врста.У вече ће приспети у мало, читаоцима већ познато крило од дворца, даде одмах дозваги старосту и суђају, па их поштено избруси. Сутра у јутру обићиће гориште, нареди нужне мере, на после ручка након малог устезања дигне се на иут, да обиђе Ипатова. Не би гога чинио, да није чуо од Флича, да је Надежда Алексијевна отпу говала. Не би рад, да се с њоме састане; ал' Марију Павловну хтеде да опет види. Владимир ће Сергејић наћн Ипагова као оно први пут, при картању са пврећом." Старац се јако обрадовао, ал' лице му нешто забринуто; а и говор му није тако слободан и весео као пре. Владимир Сергејић и Иван Илић згледају се — ћуте. Нису баш најбоље воље; ал' се набрзо умирише. .,Јесу л' ваши сви здрави и на миру?" запитаће Владимир Сергејић седај}ћи. »Захваљујем на питању; јесу хвала богу", одговори Ипатов. „Само Марија Павловна није најбоље — ретко изилази из собе. „Озебла?" То не — тако јој је зло. Доћиће на чај". „А Јегор Капигонић? Шгаонрадн?" „Ах, Јегор је Кагштонић сасвимутучен. Умрла му жена." „А! Не може бити!" ,,3а двадесет н четир сахата. Од колере. Сад га не би познали. Ни нанешен на оно, што је пре био. Вез Матријоне Марковне вели — живот ми је на терету. Умрећу, вели, па хвала милостивом богу! Та ја и онако не желим више да живнм. Да, да, сирома, сав је прошао". »Ох, боже мој, жалост, жалост!" вели

[ Владимир Сергејић. „Сирома Јегор Капитонић!" Сви заћуташе. „Чујем, удала вам се комшиннца", почеће опет Владимир СергејиК лако поруменнвши. „Надежда Алексијевна — ко ли? удала се?" Ипатов ће погледаги Асгахова са стране: ,.Да шта, да шта; удала се, па већ отишла". „У Петроград?" „Да, у Петроград". „Марији ће Павловној бити дуго време без ње — мислим бар. Рекао бих, биле су врло добре пријатељице«. »Дуго јој богме. Е, ал' не иде дрЈкчије. А што се пријатељства тиче, рећићу вам, са женским пријатељсгвом стоји још горе него са мушким". „Мислите?" „ Јесте, вере ми ! Ето н. пр. одмах Надежда Алексијевна. Од како оде, да је бар једаред писала; а како је обрицала па и клела се! Сад јој више не пада на ум". лА је л' одавна, како је отишла?" „Биће скоро шест недеља. Одмах сутра дан после венчања нагоше у свет; баш као Французи". „Па — веле — ни брат јој није ту", запитаће Владимир Сергејић после мале почивке. гДа, и он је отишао. Та, знаге, великоварошани, па како да издрже голнко на селу!" „А не зна се куд је отишао?" пАаја! Не зна се", вели Ипатов, „Но, па како ви, Владимире Сергејићу? које сте добро ви радили?" Владимир Сергејић узе им нриповедати. Ипатов слуша, елуша па ће најпосле рећи: „Ал што нема Маше толико? Иване Илићу, отиди молим те по њу!" Иван Илић оде, а кад се враги, вели, Марија ће Павловна одмах доћи. „Зло јој је? Боли је глава?" запитаће Ипатов полугласно. „Да, глава", вели Иван Илић. Врата се отворише, а уђе Марија Павловна. Владимир Сергејић устане, ноздрави је, ал' од чуда не мож' дођи до речи, тако се од то доба променула! У упалих образа неотало сваке боје^ око очију широки плави прстанови, усне некако горко стиснула, а мрко неномично лице мислиш од камена је. Подиже очи, поглед јој мутан, без сјаја. иКако ти је?" гшта је Ипатов. „Не вали ми ништа", рече, па седе за сто на ко.ме је самовар већ клоботао. Владимир Сергејић и вечераснезна шта ће од дуга времена. Ал'ијесу сви рђаве воље. Сваки разговор оде све на неку жалост. „Слушајге само", рећиће тако Ипатов слушајући хуку и звиждањевегра. „Слушајте само како иишти. Лето већ одавна прође, на и јесен је већ на измаку, а зима већ на прагу. Опет ћеге сметови завејаги. Па да бар једаред већ падне тај снег! Одеш сад у башту — мораш да будеш жалосган. Изгледа као каква развалина. Дрва све шкрипе са својим сувим грањен. Да, да, одоше, одоше они лепи дани". „Одоше," вели Иван Илић. Марија Павловна гледа ћутећки кроз прозор. „Даће бог, доћиће опег," рећићеИпатов. Нико не вели ништа на то. „Сећате л' се, какве се дивне песме овде певале?" запигаћи Владимир Сергејић. „Е, било је гу много шго-шта лепо!" вели старац. »Ал' ви би тек могли певати", продужиће Владимир Сергејић, окренув се Марији Иавловној. „Имаге тако диван глас". Она ћути. „Па шта вам ради госпођа мати?" загш-

таће Владимир Сергејић, само гек да се говори. „Хвала богу! Животари поред све своје боље. И данас се мало извезла у својн колици. Кажем вам, она је као какво натруло дрво. Пршти, шкрипи, ал' гек сгоји, а каква јака младица сјурва се норед њега. Да, да, тако је то." Марија Павловна опустила руке у крило, а главу сагнула. ,,Ал' жалостан је то живог," нрод>жиће Ипатов. „Старост није богме радост." „Није ни младост никаква срећа," рећнће Марија Павлона. Владимир Сергејић хтеде дома на ноћиште, ал' така номрчина, да је морао осгати где је. Даду му исту собу горе, у којој је пре трн месеца ноћ онако немирно провео због хркања Јегора Капитонића .... Да л', боже још и сад хрче? помислиће Владимир Сергејић, на се сети оне забаве са слугом, сети се Марије Павловне у башти. Владимир Сергејић, приђе прозори, па наслони чело на хладно окно. Види у њему свој лик као у некој магли. Долази му, да гледи на неку црну завесу, на прогече бога ми доста времена док могадне да уочи врхове од дрва, што се помрчином лелујаху. Олуј их тресе тамо амо. Од једном му се учини,као да нешто бело прохукну по земљи, погледи боље, насмеши се, слеже рамени, па вели полугласно: хБоже мој, шта све чини машта!" — па леже. За мало, па заспи; ал' нн опе ноћи није му суђено, да мирно проспава. Пробудило га неко трчкарање по кући . . . подигне главу с јастука . . . неки замршени гласови, вика, тумарање; врата се отварају и затварају. Сад ће чути неки женски лелек н кукање, неку ларму у башти, неку дреку још даље .... У кућн све већи немир, све већа вика . . . Ватра! севну Владимиру Сергејићу у намети. Ђипи с кревега, па долети на прозор; ал' не види никакве румени. Него ио башти види, како неке свегле тачке јуре путања.ма и мимо дрва — трче људи са Фењерима. Владимир Сергејић брзо за кључаницу, отвори врата, па набаса на Ивана Илића; блед, збуњен, тек у пола обучен нојурио, а не зна ни сам куда. „Та за бога, шта је то? Шга се то догодило?" запитаће Владимир Сергејић узбуђено, па га поштено зграби за руку. „Нестала, удавила се, скочила у воду!" вели Иван Илић, а једва дише. „Ко је скочио у воду?Кога је нестало?" пМарије Павловне! А да кога, него Марије Павловне? Е то је упропастио слагку моју! Помагајте! Брже, баћушка, ако знате, што је бог! Брже и ви драги моји! Ј Иа Иван Илић полети низ степене. Владимир Сергејић навуче брже боље цинеле, огрне јапунџе, па одјури за њим. У кући ни живе душе, све је то огрчало у башту; сретне само обе девојчнце, кћери Ипатовљеве, у ходнику поред предсобља. Од страха бледе као крпа, стоје босоноге у својим^белим хаљиницама и склопљених руку норед неког Фењера на земљи. Кроз дворану — поред неке преваљене столице — и л врећа" је туд протрчала — отрчи Владимир Сергејић на лонцу. Где је долма свеглуцају неке свеће, и неке сенке јуре кроз шипраг. „Овамо те ченгеле! брже ченгеле овамо!" чује се глас Ипатова. „Мрежу једну, мрежу, чамац!" вичу други. Владимир Сергејић трчи на ларму. Нађе Ипатова на обали. Неки о једну грану обешен Фењер са свим му освеглио седу главу. Ломи руке, па носрће као да је пијан. Поред њега лежи на трави нека жена. Да се удави од плача и јецања. Л»уди се обалом устумарали. Иван је Илић већ ушао у воду до колена, па са неким коцем траши по дну. Кочијаш се свукао, па сав дркће. Двојвца дову-