Србадија

Св. 5.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

69

А онда — свуда исте страховнге успомене,

те

]едно

У осталом збогом

Једно остајте Веретјев журно оде. А кад ће проћи поред једне од првнх посластичарница на Невском проспекту, застаде, уђе унутра, попиће стојећки чашу ракије од иоморанџе, па прође кроз биљарду, сву чађаву од дувана, усгражње собе. Ту наће своје познанике, пређашње другове, Пећу Лазуриног, Косту Ковровског, кнеза Серђукова и још два госиодина; звали су нх просто Васјук и Филат. Сви нису већ више млади, сви нежењени, код неких већ коса опала, код других оседила, лице пуно бора — једном речи, сва су ова господа прешла, што'но реч, најбоље године. Веретјев је у њиховим очима још једнако неки особити човек, коме је судба наменула, да још читав свет зачуди. А он је просто само за то био паметнији од њих, што је био пуно уверен, да не вреди баш ништа, ама са свим ништа. Било је људи и осим његова друшгва, који су мислили, да би од њега бог зна шта било, да се није тако побекријао. Варају се. Из Веретјева не би никад ништа било. Петра Алексијевића дочекају пријатељи, као обично, са највећом услужношћу. Најпре му се чуде, што је тако намргођен и једак у говору; ал' мало, па се Веретјев примири, разведри се, на онет иде све по старом. Чим Петар Алексијевић оде, а Астахов намршги лице, ускосири се, па дува. Увредило га изненадно сецкањеПеграАлексијевића. „Обојица оглупависмо, пијемо, бојадишемо бркове — раг1ег роиг уоиз топ сћег", рећиће најпосле скоро гласно, раздува неколико пута ноздрве од силна једа, иа пође даље у шетњу. ,Ако се то мало час с вама забављао?" чуће Астахов неки јасни, задовољан глас иза својих леђи. Владимир се Сергејић осврне; његов добар познаник, Помпонски. Висок, пун човек, у високом звању, па је само једаред у веку посумњао у своју будућност. лТа неки особењак", вели Владнмир Сергејић ухвативши Помпонског испод руке. „Ал' за бога, Владимире Сергејићу, та зар се честит човек сме забављати на сокаку са таким субјектом, што иде у качкету. Та то се не пристоји, за бога! То ми је јако чудо! А где сте се то Упознали с тим субјектом?« „На селу." »На селу? Комшије се са села у вароши не поздрављају, драги мој; се п'в81 раз соште П 1аи(:. Џентлменсе мора увек држати џентлменски, ако хоће — да —" „А, ево ми жене« прекинуће га Владимир Сергејић журно. „Хајдемоте њима!" Па оба наша џентлмена приступе неким ниским, господским кочијама, изчијег прозора провирује бледо, уморно лишце неке младе, охоле, ал' већ навеле даме. Иза ње провирује суморно нека друга дама, њена мати. Владимир Сергејић отвори кочијама врага, ионуди руку својој женици, а Помпонски матери, иа гако оба пара шећу по Невском проспекту, а иза њих неко омалено црнокосо слушче, са ципелама грашкове ооје, и са грдном кокардом на високом шеширу. М.

КАРДИИАЛОВА НЕМКА. Од Емила Марија Вакана. ећака у кардннала! То је нешто тако обично, нераздвојно, као и хаљина му од кармоазина. Кардинала без нећаке — тако ја бар мислим — још није било. Та ретко је, да је кардинал из какве богате кнежевске куће. Скоро је увек, ил' бар већином, од какве пострадале племићке породице, која полаже на њега сву наду, не само блаженства онога света, него често, или баш и увек, и среће браће и сестара уовом свету. Кардинал је обично човек, који се одрекао своје рођене среће зарад среће својих. Кардиналова се нећака звала Марија Албијери. То јој је баш право име, јер што ћу да вам приповедим, то је сушта истина. Марија је Албијери унука маркеза Албијери,

Бранко Рајић.

чији су старн некада имали богате вароши Алберо, Танкано и Нероцинто. Ал' су са својим богаством били и одвише лаке руке: Преци му играху најпре на малим дворовима у Италији, а након једног века по већим дворовима у Јевропи своју улогу, па тако дође, да је у осамнаестом веку Филипо Грити, Алојзијо Гонцага Албијери седио на својој одаји, па гладовао. Имао је сина и кћер. Син му са четрнаестом годином оде у Ватикан у попове, а ћерку уда за неког сиромашног вештака. Онда склопи за навек очи. Тешко му беше на самрги: син му у манастиру, а ћерка у пукој сиротињи. Нема ни близу таке жалости као у родитеља, кад их на самрти милује слабачка, самохрана ручица деце им. Син Филипа Албијери мало по мало па постаде кардинал. Сестра му умрла, баш кад је добила девојчицу, шурака му упропасти увређено частољубље. Оставише му једну нећаку. Та га је сирота, самохрана нећака учинилатек правим кардиналом, Даде је у женаискманастир на васпигање. Кад поодрасте, п се у пупољак разви, не хгеде ујак да му

се нећака завије у вео, као што је он примио тонзуру, па је узме себи. Била је вазда ведра, добре воље и детињаста. Једина утеха и радост своме остарелом ујцу. Њему је за љубав научила и лагинске респонзорије. Кардинал је на то много држао. »Ј>уди, који се одреку среће на овом свету, обично суврло строги са својим дужностима према платиоцу тамо преко, Њему је за љубав научила и (аггоссо, па најпосле и шах. Нећак папин, младо момче, јако је волио доброга старог кардинала, па би га чешће полазио. Да погине за тим веселим старчићем. Иларијо Ганганели је младо, мирно момче, ал' су му сви страхота завидили и мрзили га — што је папин нећак. Погинуо је за воћарством, баштованлуком и сликама; права талијанска безбрижна душа. Нит је грамзив, нит частољубив. Не би ти ни муве убио, па би сваки даи одлазио у болницу да пропита болне и невољне, какву би утеху могао поручити њиховој својти и рођацима. То је измолио у ујака још дететом. Не потраја дуго, па је ИларијоГанганели обилазио кардинала сваки Дан, од како је при једној случајној званичној посети видио, како је тежак и озбиљан посао тај шах. Марија Албијери не би богме ока скинула са Фигура, а кардинал би у невољи свакч час питао госта за савет. Ал' би се опет десио по који дан, где Иларијо не могаше доћи кардиналу на посело. „Ал' за бога, сињореИларијо", рекао би прекорно сутра дан кардинал, „ама сињоре Иларијо, а што не дођосте јуче! Јуче сам добио славну партију." Марија је редовно губила, кад би Иларијо изостао. Тако ће му рећи једнога дана жалостиво: „Сињоре, ваш ми је изостанак готова несрећа." Иларијо не би више изостао за живу главу Ал' зачудо: Маријина срећа не иде на боље. Узела губити и кад би сеИларијо прегнуо преко њене столице. Кардинал се изнајпре смејао и радовао, као ђаче својој срећи, ал' за две недеље већ му се посао ннкако не свиди. Како то, да је срећа све уз њега, па уз њега. То само може бити прст божији пре какве грдне несреће. Ил' је Марија постала од једном тако невешта? . . Ама она разуме шах најбоље у читавом Ватикану . ■ ? Кардинал је згргао сребро, што би га од нећаке добијао, све брижније и брижније. Није се више смејао и радовао, кад би добио. Једног дана види он, где Марија и не чу његово „шех краљици!" Марија гледа горе па се смеши. Како може човек, да се смеши кад губи? Добри кардинал баци очи, куд то Марија гледа, па види где Иларијо гледа напобеђену краљицу, а осмејак му исти Маријин. Одмах је сутра дан добио стара добричина страшну ревму; имао је ваздан разговора са Маријом. Онда је опет имао разговора са папом, два три пут једно за другим. Папа је волио, да се о важним стварима разговара у слободном зраку. Доброћуда, пријетно-озбиљна, страхота омраженадобричина. Световњаци га мрзили, што је папа, као да је он томе крив, свећенство га мрзило, што им је одвише слободњак, ал' добри несебични људи, који даље од носа виде, волели су га и поштовали као добротвора сиротињи, као оца при свакој прилици, где човеку треба очинске заштите и утехе. Папа се са кардиналом шеће по џбуна