Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]
[5
преко Дунава, Максим венча и мпроше Ђурђа Бранковића за српског деспота, где је бло Кинцберг п српске старешине. Од тога доба Ђ. Бранковић ступи у свезу с аустријанцима; путовао је у Беч п ћесар га бечки призна за деспота Херцеговине, Босне, Србије и јужнога краја Баната; за тим добије титулу графа ђерманске царевине. Бранковић се удружи с новим пећеким патријаром Арсенијем 111 Чарнојевићем. Аустријски ћесар преко Бранковића приволе Арсенија, да се пресел са Србима у Мамарску. Изда се позив на све хришћане у Турској и буду позвани да признаду- ћесара за свога господара, алп да им се не дира у веру, да слободно избирају војводу, да чувају своје народне обичаје у пословима унутрашње управе, и даће плаћати малене данке. Да се тај позив оствари, старао се Ђурђе Бранковић п употребпо је све што је могао само да се то изврши.
Али тек што се Арсеније 111 пресели у Аустрију и заједно ш њиме 87.000 српских породица п остави Албанију и Стару Србију, бечка влада ухвати Ђурђа Бранковића п ухапен у град Егар. Ту је он проживио до своје смрти, више од двадесет година, и ако језа њега неколико пута молио српски патријар, цара Леополда 1. па необзирући се ни на то, што је за Бранковића молио п руски цар Петар велики. (7) Па ћа нп дипломе, по којима се Срби преселили преко Дунава, аустријска влада није нигда тачно испунила. У дипломама шшпе: а) да Срби стоје под непосредном управом ћесара, и да нису подчињени комитатским властима нити спахијама; 6) да пмају своју унутрашњу управу по старписким својим правима и обичајима, 7) њима је обећано, да самш себи бирају војводу и патријара, ујемчена пм је подпуна слобода вере п црквенски православни обреди. (“) Не гледећи на ово, Срби нису никада добили свога војводу. Право дакле вели Бартенштајн, учитељ Јосифа 11. да аустријска влада није давала Србима да имају свога војводу с тога, што је много лакше било отети светску власт од свештеног лица, него-ли од војводе, који је могао имати велику војску Српску. СО тога патријара назову митрополитом па још и архијепископом. (7) Не могу се преброшти војничке услуге Срба и Хрвата, које су учинили аустријском двору у ХУПЕ. и ХТХ. в. Треба се само опоменути, да је ћесар читаву половину српскога народа преокренуо у вечите солдате — граничаре. Ова племена необично срчана, јуначна, мало су марила да живе спокојно, па су Срби п Хрвати радо ишли свуда, куд су их год слали бечки владари. (9)
Како је опустила Стара Србија, добије велику важност Београд и оне брдовите земље на југ од Београда. Брво се одпочнепопет ратовање с Турском. И ово раљовање једва-ли није било најуспешније блатодарећи војничком ђенију принца Јевђенија Савојског. Рал се сврши по-