Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

180

држећи се у томе мишљења већине. Сви чланови Совета равни су међу собом. Сваки од њих дужан је давати свој глас по своме нахођењу, нешристрасно и слободно необзирући се на интересе појединих људи, него на интересе опште, народне. Сваки члан Совета има. само један глас, а ја садржавам право на два гласа. А како ће се чланови Совета узајамно понашати међу собом, томе их учи Еванђеље: „сије јест заповед моја, да љубите друг друга, јакоже вовљубих ви“, да узајамно љубе друг друга н да састављају једно тело, и једну душу: накратко, да се у свему одликује од пређашњег совета, који је само носио то име, а у ствари био Младеново оруђе, и најзад да нимало не личи на нашу депутацију у Цариграду, чланови које непоштују већ презиру свој значај п на срамоту нашу и свега народа свађају се у дарском дому за којеваквс ситнице. Према кнезовима и старешинама народни Совет дужан је владати се учтиво и пристојно али непристрасно према онима, који што скриве. Кнезови п народни старешине дужни су од своје стране покоравати се свима наредбама совета, а чланове совета дужни су поштовати тако као п мене. Све наше власти дужне су пзвештавати ме о свима пограничним војеним делима а ја ћу одмах предавати Совету на оцепу; грађанске п судске власти дужне су опет пзвештавати народни суд. Све наредбе властима п народу пздаваће Совет под таким именом: „Милош Обреновић књаз Србије п Совет српски.“ Ниједан члан Совета нема права потписивати свог имена ни на једном решењу Совета. Мени представља Совет своја решења писмено п са потписом „Совет српски“, п то преко једног од својих другова, кога сви остали пзберу једногласпо. Чланови српског Совета биће: кнез Васа Поповић, кнез Јован Бобовац, кнез Павле Радомпровић, прота Матија Ненадовић п Лазар Тодоровић; бирање секретара остављам самоме Совету, који саоштава мени свој избор на утврђење. При расматрању дела, која спадају у круг Совета, он мора строто чувати тајну, по ван своје и моје канцеларије, не говорпти ништа о својој радњи.

Важност значаја српског совета захтева поверење п преданост према мени, према народу и свима интересима нашим, па зато ја захтевам од свију чланова совета да ми положе заклетву, да ће све дужности своје вршити брзо п тачно. Народни судови остаће и даље у својој не зависној радњи у делима грађанским; но услучају, ако обе парничне стране нису задовољне са решењем, шћи ће савету и од њега очекивати последње решење, против кога се неможе даље жалити. У ванредним седницама, у којима ће се решавати најважнија дела, присуствоваће и мој брат Јеврем“ ('79)