Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

182

тим мерама буду у сагласију са Српском депутадијом у Цариграду састављена и са свима нужним подробностима уведена у „височајши ферман“, који да се потврди хатишерифом п да се изврши на делу, кроз најкраће време, али свакојако не доцније од оног рока од осамнајст месеци што је горе одређено- Овај ферман мора блти саопштен и Руском двору те тако неће се сматрати као засебни део овог уговора“.

У особптом пак акту о Србији што је био приложен к уговору жеље народа српског показате су још подробније. „Блистајућа Порта било је казато у том акту, руковођена једино намером да као свето испуни закључке УЈШ. чланка Букурешког уговора још пре тога била је довволила српским депутатима у Цариграду да јој поднесу захтеве српског народа о свему што је најнужније за утврђење његове безопасности и доброг стања, што је л учињено. Депутати пзнесу у њиховој молби неке жеље народа Српског које су се тицале слободе богослужења, избора начелника, независне унутрашње управе, повратка одузетих од Србије округа, сјединења разног данка у један данак, дозволења да турским добрима управљају Срби под условом да приходе од њих пздају заједно с данком, слободе трговине, дозволења српским трговцима да путују по Турској са српским пасошима, даље уређења болница; школа, типографија п најпосле што се тиче забране да се Турци не могу насељавати у Србији осим оних који станују као гарнизон царски Но за времена док су се бавили испитивањима око уредаба свега тога непредвиђене неке околности учиниле су те је тај посао обустављен до другог пута“. „Блистајућа Порта имајући ипак и сада тврду намеру да дарује народу Српском користи обећане му У 1. чланком Букурешког уговора учини ће заједно са српским депутатима нужне наредбе како према гореспоменутим захтевима Српског народа тако и према свима другима која би још изнела српска депутација, а која не буду противна обвезаностима поданика Отоманске империје“. ("=").

Акерманску конвенцију (уговор) и онај особити акт што се тицао Србије потврдио је пнператор Никола 14. Новембра 1826. год.; на истеку исте године агенат српски Герман који је у ово време већ био у руској служби дао је у Србији званичан пзвештај о послетку акерманског договарања. Герман је бло предусретнут у Србији с таком свечапошћу и радошћу да је Абдул-Ренм нашао се побуђеним изјавити Милошу своје незадовољство што се чини толико светковина у част једног странског агента а без предходне пријаве заступнику Порте у чијем су поданству били Срби. На овај мах незадовољство пашино