Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

200

што су: мукади, зијамети и спахилуци плаћаћемо опредељену суму заједно с данком. |

Даље кнез поброји све добити за, народ; као обезбеђење и неприкосновест сопствености, која је пређе зависила од самовоље турске; развитак трговине и заната: уређење школа, штампарије и болница; а нарочито ширење просвете п цивилизације у народу, итд. Честитајући народу што је једном задобио своја права, на која је тако дуго очекивао, објави како су српски посланици добили упуство, да у договору с Портом реше и сврше све оно што још није одређено као што треба. Затим је Милош говорио, да је за то позвао преставнике народне, да им саошшти султански хатишериФ и да онџ сада уреде управу у Србији. Потанко разложи какве су обвезаности правителства према народу, и народа према правителству. Наведе некодико примера из историје, који показују, зашто су млоге државе пропале изгубив своју слободу коју су неколико векова уживали. По саветује целу скупштину у опште, а нарочито правителство да сачувају задобивена права иза доцније потомство и да препоређај Србије утврди на сталном темељу српске нарави и српског народног духа. Па како човек у часу задовољства и среће често заборави сва своја пређашња страдања, то кнез опомене народ да се чува од разврата. како би одговорио праведним очекивањима образованог света, а нарочито очекивању високог покровитеља српског, рускога цара, итд. За тим пређе у говору на себе самог и на своју управу.

„До овога часа, рекао је између осталога, сав тарет управе бпо је досад на мени једноме. Ова усиљавања моја за последњих 14 година управљао сам к тој цели. Једини пут који је њој водио био је, да се сачува унутрашње спокојство, п покорност високој Порти. То је била жеља и свагдашња заповест нашег великодушног покровитеља цара руског. Истина млога су браћа имала погрешно мњење о мени. Сва моја усиљавања којим сам побуђивао народ да иде мирним и јединим сигурним путем, који води к правој цели, — они су називали властољубљем. А сву бригу моју да у народној каси буде што више новаца који нам данас тако нужно потребују, — приписивали су мојој прождрљивости. Мене су називали тираном, чудовиштем који је жедан крви свога ближњега.... У мени се крв бунила, кад сам видео, да суграђани моји чије сам поверење и љубав заслужио тако погрешно мисле о мени. Али то није ни најмање помутило намере моје, да отачбину п даље поведем к цели којој сам циљао. Нарушитеље мира и непријатеље нашег општег добра, ја сам по нужди