Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

206

следствености једини услов га спокојство Србије и вечну приврженост Е Порти; а ако би се Аустрија и Русија овоме противили, то је у интересу саме Турске, да уклони свако мешање суседне државе. Затим је у ведиво хвалио верност и оданост Милошеву к Махмуду, и показивао радовање о свршеним реформама у Турској. Хвалио јо памет и искуство Милошево, што га је стекао ва време своје владе српским народом, и најзад је приметио, како ће испуњење његових жеља утврднти јачу свезу његове породице са интересима турске. К овим разлозима прида паша п онај најтежи разлог, и тако изигра ствар. Поклон самоме судтану пзносио је на 500.000 гроша које је требало све предати у ново скованим ермилуцима. А башка су требале грдне суме за поткупљивање чланова диванских, те да се једни изазову на овај рад, а други само да ћуте п одобравају. А какву је ваљало дати награду Хусејин паши, који је толике услуге учинио Милошу. Било то како му драго, еле услови су испуњени и границе Србији коначно опредељене. Приход од турских земаља (спахилука) п султанових добара. (мукада) ђумрука, превоза м калдрмије срачуњен, п сума годишњег данка на свагда утврђена. Шри оваким условима, Србији је већ лако било да сачува право своје независне унутрашње управе. А Порта је изгубила сваку могућност да се меша у српске послове, имајући само право врховне власти. Србија није више требовала никакав хатишериф. Милош је опет желпо само да добије берат, који би га утврдио у звању кнеза. А околина његова бринула се опет само за осигурање својих личних интереса. Српеки посланици што су се онда бавили у Цариграду, Стојан Симић п Лазар Тодоровић који стајаше у споразумлењу са Јевремом Обреновићем коме се некако баш у то доба роди спин, Васом Поповићем и још ноким важним личностима у Србији, тражишше да се пада хатишериФ како би заједно са признањем кнежевог достојанства у Србији, био установљен Сенат, п друга звања којима би се ограничила власт Милошева. Овај план највећма је потпомогао Димптрије Давидовић који се онда бавио у Цариграду зарад сношаја са руским посланством. Он је бло васпитан у духу политичких учења, која онда владаше у западној Европи, па га је с тога и очаравала парламентарна управа у Француској и Инглиској, са два дома и одговорним министрима А како је он управу народних послова знао само теоретички, то није увиђао, да ће увођење оваке Форме управе у Србији која је тек пзишла из полуварварског стања, отворити само поље унутрашњим смутњама п установити олпгархију а неће ни мало послужити интересима народа. Орбија није знала ни за какве сталеже. Народ није научно да дели