Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

226

он и онако налази учешћа у корист његову, то би желео да ова намера изостане, од које нисам очекивао никаква успеха!! 5)

Може бити још никад нису биле теже обвезаности руског -посланика у Цариграду, као у време, о коме говоримо. После читавог низа дипломатских успеха, после наваринске битке и ослобођења Грчке, после Акерманске конвенције, славне војне са Турском која је довела руску војску готово под престолницу султанову, после адријанопољског мпра и његових услова, у пзгледу готово опште тежње саставних делова да се оцепе од непријатељске царевине по примеру Грчке, Орбије, Влашке и Молдавије и најзад после толиких устанака, у Ециру, Албанији, Руменлији и Видинском пашалуку, — Русија је сад морала да одржи целпну те исте царевине с којом је војевање ушло већ у предање и која се водила више од једног и по века и и донела толико сретних последица. Није било тешко одржати целокупност Турске. Теже је било обавестити хришћанске народе који су желели да се ослободе турског јарма, о побудама које су руководиле руску политику, приступајући таком решителном кораку. У њиховим очима могао је тај корак да изгледа, као да се у руској политици ударило другим путем или у најмању руку могао је довести у сумњу чистоту намера државе, која их је заштићавала. Хришћански народи у Турској нису могли јасно да појме свезу догађаја, која је везивала, интересе европске турске са интересима азиске Турске. Они нису могли не рачунати да је непријатељство Египта и Сирије противу султана и међусобна војна међу мусломанима сретно знамење за њих саме. Они нису увиђали да је ова погрешка руске политике долавила отуд, што је она имала врло широке границе, што се није умела уздржавати кад је требало, и ограничавати круг свога рада само европском турском и интересима народа само у Европској Турској, па онда тек да с већом сигурношћу утиче на далеки исток. Такав одсудан корак Русије, да под своју заштиту прими турску царевину, то јест султана п мусломанско правителство, могао је да изазове подозрење код најразборитијих Хришћана, п да баци сенку на саму цел, коју је Русија могла да врши у унутрашњости европске Турске. Народно чувство каквога Руса могло је да оправда оваку радњу руске политике другим побудама које су у некој мери потекле из одношаја Русије према истоку, а могло је да их рачуна што је у ствари мн било — као великодушност према пониженом непријатељу. Хришћани европске турске нису могли да деле оваке назоре, што су лако могли разумети и сами преставници руске дипломатије. „Чудан догађај! узвикује тај исти Н. Н. Муравијев: Русија природни и стари неприја-