Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

228

тога она пошље комесара који је ову ствар пзвидио на самоме месту, п позвао да обе стране дођу на суђење у Београд код Хусејпнпаше. Оба Френчевића с њиховом мајком и отетим женама, а тако исто родитељи пи рођаци ових последњих дођу у Београд. Срби су се могли лако осрамотити у овој ствари. Они су зналп, да су се жене Френчевића већ навикле на турски живот пи богатство, п да им мајка Френчевића свакојако ласка, па зато су се п бојали да обе младе жене не изјаве, да су својевољно побегле и примиле веру мухамеданску. А тако исто могло би да одузме устанаку карактер справедљивости. Али молба и сузе родитеља, претња да ће их проклети, обећање да ће их добро удати п најпосле опомена на њихову веру учинило је те су обе жене пред судом истински показале целу ствар како је била. Осим тога 1000 златних декина што их је Милош понудио паши и комесару учинише да се ова ствар сасвим сврши у корист хришћана, „Њене због којих је плануо устанак, буду повраћене својим родитељима с богатим поклонима и даровима што су Аобиле од својих мужева на дан венчања а по мусломанском закону о разводу брака. А браћа Френчевићи буду осуђени на велику казн у корист судија. тако се ова ствар сврши Фактичним присајединењем к Србији п она два округа, јер њихова скупштина брзо подлегну наредбама Милошевим. Српском опет агенту који је живео у Цариграду буде заповеђено да се постара те да Шорта и правно призна свршени акт.

Остао је био још један најважнији округ, тако названа крајина, која је обухватала још два погранична округа Србије и то: кладовски, веготински пи један део зајчарског. Крајина је непосредно зависила од Ада-кала, али главну власт над њом пмао је видински паша који беше Турчин старога кова, непријатељ Руса а с тим п Срба. Он је лично мрвио Милоша за његово напредовање, а није сакрпвао своју злобу ни према становницима онога краја. Муселим који је био одређен да управља крајином у свему је делио убеђења свога старешине п одликовао се грамзењем за новац. Гледајући како се мало по мало и један по један округ присаједињавају Србији, видински паша и крајински муселим побоје се да то исто не буде и с крајпином. (О тога су цедили из ње сво што су исцедити могли ударајући страшне намете, гонећи народ на кулук и стављајући на муке оне који се нису могли откупљивати. Положај народа с дана на дан бивао је све тежи. У јесен 1888 год. буде ударена нова и велика пореза па марву. Двадесет четвртог Априла скупе се кметови па скупштину, и одлуче да из своје средине пошљу једну депутацију