Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

248

рог срца, но с том маном што је имао страст да краде, прем да је украдене ствари враћало одклен их узимао. Једном, у кући Вучићевој пропадне кеса са сто талира; дете није било код куће, подозрење падне на млађе пи сви су били казњени. После неколико дана дође дете кући и Анула га није испуштала из очију, док не дозна, по честом одлажењу детета на једно место, да је оно било онамо сакрило кесу с новцима. Она јави Вучићу за проналазак и равјарени отад јатаганом зада неколико удараца своме сину. Дете спасе само заступништво његове бабе, која том приликом рекне снаси да је шпиункиња, а и сина прекори ружним речма; „твоја нарав показује да је оно истина што свет говори да си ти син турчина.“ Вучић се пеуздржи у јарости, већ зада и матери неколико жестоких удараца. Она полети с тужбом Милошу. Милош њу преда докторима да је лече, искупи најважније чиновнике, бивше онда у Крагујевцу и преда им ту ствар, да изрекну пресуду. Советници пренесу ту парницу у велики народњи суд. Вучић није одрицао тужбу, но је протестирао противу мешања суда у његове кућевне послове. Кметови гружанске кнежине хтедну да моле за свога старешину, али кад дознаду кривицу Вучиђеву, одустану од своје намере. Друштвено је мишљење било устало противу Вучића. Али Милош обустави ток парнице у великом народњем суду и реши се да ту ствар сам пресуди. Суд мислећи, да ће пресуда Милошева бити много блажија, и желећи дати књазу прилику да одбије од себе подозрење као да завиди Вучићу, врло радо преда парнипу Милошу, који и пресуди да Вучић одлази у Влашку, збаци га са старешинства над Гружом и преда његово имање матери Вучићевој, првој жени и деци; како је био отишао у Влашку први муж Анулин, онда Вучићу буде назначено место заточења Пореч, где он одпочне да тргује сољу. Кад се одпочео рат Русије с Турском 1828 и 1829 год. овом се радњом он знатно 060гати, али већ више није могао да опрости Милошу изречену првсуду. (5)

Трговање сољу удружи Вучића са друга два Орбина, који су изашли на видик благодарећи пажњи Милошевој, а то су Стојан и Алекса Симићи. Они су синови неког Србина својевољца, који је служио у чети Фрајкора у потоњем аустријском рату с Турском 1789 год. Још као деда остану убоге сироте, па су морали сами себи да крче пут у животу. Алекса прослужи неколико година у земунској гостионици код „Краљевића Марка,“ пређе у Орбију, где му Милош како је знао њихног оца, даде место да буде капцеларијски писар.