Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

246

исто н ономе поштовању, коју су имали српски чиновници спрам свота књаза. Од пређашњег човака, који је презирао влашку арпстократију, нападао на њу зато што систематички гњави румунске сељаке, а њени виши државници немају ни труна отачаствољубља, Стојан Симић мало по мало постане главни хвалитељ влашких бољара. Повративши се у Србију он већ одпочне да збори друкчијим језиком о стању ствари у Румунији, а не онако, кахо је пређе говорио : њему се већ више није чинило да се стање робова у Влашкој не може да подноси; он је већ налазио да је веома природно, да аристократија која влада земљом п врши све највише дужности у земљи, да има, огромна преимућства, налазпо је велимо да је врло природно, да је аристократија изнад закона; он је правце говорио да су спахијска права румунских великаша била јединито јемство, да сељаци правилно и непрекидно обрађују земљу; он је узимао за пример Србију, уверавајући, да се цре две године, кад нису били уништени спахплуци у Србији маого више израђивало, него-ли сада кад су имања -спахијска прешла у руке правителствене. “) Из овога је Симић извадио овакву науку: да ће код оваког стања ствари земље у Србији опустити и да ће се десетина смањити. Да би се од овога избавили и ово зло предупредили, Спмишћ је предлагао да се заведе у Србијп онакав исти феудални (спахијски) склоп какав је у Влашкој. Ово се може извршити — учио је Симић — тако, да се продаду пли да се раздаду (некима и некима) спахилуци пређашњих спахија. Овим је предлогом дарнуо Симић у живац многе српске чиновнике, јер се надали да добију за своје пређашње заслуге вемље, које су остале без газда по излазку Турака. Два кнеза, Васо Поповић и Павле Радомировић, први се обрате књазу Милошу с питањем, да се оствари такав план, али не добију никакав одговор. Но и опет српеки чиновници нису малаксавали духом, нити губили надање тешкајући се тиме, да ће књаз, добијајући знатне суме од пређашњих султанских спахилука напослетку се убеашти, да су много боља спахијска права, и даће се увећати број присталица, који хоће да се Србија подели п разда спахијама. Спмић је распиривао ватру непрестано сравњујући у својим причама просто живљење српских чиновника са политичким и друштвеним стањем влашких бољара п са њиховим готово самосталним одношајима према владаоцу. Његово званије — подпредседник врховнога суда, — још

је више давано значења његовом беседовању. Дошљаци пз Мапарске

“) Ово је противно здравој памети, свима економским начелима п хришћанској вери, а да и не зборимо, да то Срби пе трпе. Превод.