Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

247

и бегунци, који се повратише из Русије, постану најватреније присталице Спимићеве. Њихно живлење у Србији већ је било уродило родом: они су већ били научили своје саплеменике неком разкошлуку; они се не би одрекли да заведу у Србији онакво стање ствари, како је било у Влашкој. На тај начин, готово сви људи, који су имали какву год власт у рукама п који су пређе служили само општој целини заузму се око питања — о своме положају и многи су од њих несвестно постали калаузи Опмићеви.

Да се изврше такви заверенички смишљаји противу српскога народа главна и готово јединита препрека био је Милош: он је боље познавао српски народ, него-ли његови остали представници; знао је да су Срби порасли у општем равенству; знао је да су се сви подједнако подчињавали (Турцима), па се нигда неће хтети подчинити тосподарењу људи, који су изашли из његове средине п немају никаквих права зга на каква преимућства. Завести у Србији туђински, спахијски, сталеж на онаквим истим основима на каквима је постојало турско п румунско земљодржање, значило би сурвати Србију у најжешће унутрашње ратовање, у безконачно унутрашње бунтовање значило би просто увести у Србију бунтовно стање. Млого би било теже учинити народ робљем, који тек што је извојевао своју слободу него-ли ослободити народ, који је неколико вековао стењао пи у ропству. Ово су врло добро знали како СОпмић, тако и неки од најспособнијих њихових присталица. Али су они имали на уму и друге намере: Како се нису могле остварити безумне жеље српских „частољубаца“ они су то представљали као јогунство Милошево, који — по њиховим речма — нежели да узвиси представнике народње власти, јер је навикао да господари подједнако над свима. Ово је био начин којим су бунили своје присталице противу Милоша и озлојеђавајући друге, стварали су веома силну партају против Милоша. У једно с тим Симић и његови једномишљеници побрину се те опрне и опањкају Милоша код рускога двора.

Већ су Стојана Симића познавали у генералном руском конзулству у Букурешту. Он је за време свога бавлења у Влашкој више пута правио визите руским дипломатима. Руско министарство спољних послова није имало свога агента у Београду, па није имало начина како да добија непосредно тачна п верна извешћа из Србије. Међутим напредак, који учини Милош после једренскога мира и то самостално и независно од Русије поступању, побуди руску дипломатију да обрати своју пажњу на Милоша. Она се бојала да назначи свога конзула у Београд, да се не би на то угледале друге државе