Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

20)

сво небо дрвено на Руднику, који је Кара-Ђорђе и Јанко Катић запалио, и то кад види наша војска врло се охрабри, а тако су исто и онп (како ми је после казивао Катић) видили пламен од Ваљева; то је било на покладе 28 Фебр. 1804 године, а исти дан и Јаков је на Овилеуви разбио Турке и кажу да је око 270 Турака погинуло.“ После таквог успеха Кара-Ђорђе и Ненадовић даду неко време својим четама, да се одморе. Кара-'Ворђе одшусти тога дана старешине кућама и заповеди им, да сваки доведе колико год може више наоружних људи. Ненадовић пи оцет оде преко у Аустрију у Бољевац, рде је био старешина пограничне страже обер-лајтнант западне вере, од све прилике Хрват, али се радовао српеком устанку. Ненадовић га замоли, да му одговори на питање: коме ћемо пружити руке да по нас заштити и у мир постави > Обер-лајтнант на то одговори: „а кога ви у овој страни више имате него Стратимировића, он је од ваше надије као краљ, а добро се пази са принц Карлом, а принц Карл сада је над свом војском у нашему парству најстарији војвода, шшшите њима двојици или генерал команди у Варадин. неби ли се за вас подузели, молите се.“ Ненадовић почне да размишља, како бп што већма политичкије ппемо написао. Обер-лајтнант опет га заустави п рекне му: „Прођи се ти, човече титуда п политика; ако ти њима политично пишеш и они ће ти политично одговорити пак нећеш знати где си, већ ти напишпи онако како си мени казивао и дај мени ја ћу им послати,“ После дугог премишљања, па и то тек другог дана, Ненадовић нашшше два писма, у којима опише, како јаничари муге и тиранишу народ; не изостави ви то, да су дахије смислиле да поубијају све оне, који су служили у чети добровољачкој аустријске војске као официри, каплари или прости солдати, за време ратовања 1787 године. „Ми мислимо, писао је Ненадовић, да волимо да сви изгинемо и име српско да се утамани, пето ли да се подложимо овим зулумћарима, зато се молимо да царство аустријско пружи руку по овај невини парод каким начином зна, избави од коначне пропасти,“ ... Ненадовић је молио Аустрију, да им даде пебане и официра. На свршетку пнема дода, да ако Аустрија не може да им помогне: онда нека ћесар поврати Србима онолико војске, колико је ратовало Срба својевољаца у последњем аустријском рату с Турпима. Доцније Ненадовић се сам осмејкивао, кад је спомињао своју чистосрдачност и говорио: „ја сам писао онако, као бајаги да нам зајам врате.“ Писма су била послата, а Ненадовић очекујући одговора нешто је џебане куповао, а нешто измољакао. Новосадски епископ Јовановаћ пошље му један гвозден топ, 84 који нађу тотију некаквог