Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

275

кога треба хранити као светињу. Чак се одабере депутација, која да ступи у преговоре с књазом на основу ових главних права: У ову депутацију одаберу 95 најпоштованијих кметова, па им придодаду члана врховног суда Ранка Мајсторовића. Но је већ доцкан било предписивати књазу услове. Подигнути народни војници, које су довели у Крагујевац завереници, све су већма и већма ладнили на спрам овога предувећа. Међутим 1.500 наоружаних гружана већ су били дошли близу Крагујевца и Петар Туцаковић, поставши њихов привремени заповедник, припрети да ће да прогна партају незадовољника из Крагујевца. Сваки је дан нова и нова помоћ придолазила Туцаковићу и сада завереници увиде да су у опасности. Давидовић је пак знао, да књаз Милош жели да прекине раздор без проливања крви, па је радио да се пошље депутација у Пожаревац. Тада Вучић, ког су обе партаје прекоревале, да је издајник, нашавши се увређен, што старешинство над војском верној Милошу, би предато Туцаковићу, придружи се депутацији и оде у Пожаревац, да објасни књазу своје поступање и да му представи, како је неизбежно потребно да се помири са устаницима. Милош усвоји његова објашњења п обећа да ће да опрости бунтовницима, ако они одма положе оружије и, ако се разиђу.

У то ова мутња у Крагујевцу проузрокује веома велики утисак на. београђане, од којих су једни љубили Милоша, други се поплаше за своје трговачке послове, којима ништа тако неуди, као народне ребелије, а трећи се напослетку бојали, да се неби тиме користиле турске спахије за своје рачуне. Но се нађе људи међу чиновницима, који су хвалили завереничка захтевања устаника. Кад је допро до Београда само први неравговетан глас о покрету Милете Радојковића на Крагујевац, они су порицали заверенике; али кад се разгласи, да Милета предводи више од 2000 људи, и да је Милош побегао из Пожаревца, измену се мисли ових људи: они почну говорити, да је Милош варварин и тиранин, који је добио оно што је и заслужио, а завереници усташки да су добри грађани. Најнесмотренији, између њих био је Цветко Рајовић, који је то све говорио. Онда је он био управитељ вароши Београда. Он је говорио јавно и гласно оно, о чему су други мислили или шта су претресали у кругу своје породице. На његову несрећу, два слуге Милошева: Мита Чибукџија (који распаљује и даје чибуке) п Јова, кафеџија (који подноси каву) у то време оду из Београда у Пожаревац. На питање Милоша, шта се ради по Београду, они одговоре, како сви београђани жале што се то тако десило и спремни су да