Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

279

Порте, још су напред пророковали да ће почасти, које буду учињене Милошу у Цариграду, бити корисне Србији и стога говораху и доказпваху књазу, да треба да иде. Они су још израније уображавали, какав ће добити уплив Орбија на румелијске хришћане, кад први пут виде у својој средини српскога књаза, како ће то једити и кињити београдске и босанске турке и како ће се упрепастити сви српски непријатељи кад виде како је примио сам султан српског књаза, кот су држали као простог хајдучкога вођу, други су напротив мислили да књаз Милош нетреба да иде у Цариград. Највећи је поборник овога мишљења био Давидовић, који говораше својим пријатељима ; „Ми сви, који смо имали посла у Цариграду, причали смо чудеса о књазу Милошу, уздизалисмо га до небеса и то тако, да га Турци не могу ни да замисле друкчије, него као необичног човека: па се ја сада бојим, да га не познаду изближе, а то ће бити штетно и за народ п за њега самог.“ Он се такође бојао, да турски великаши са својственим њиховим улагивањем и подвлачењем не навуку књаза Милоша да постане према њима сувише искрен, па да од њега не дознаду истинску снагу и средства Србије, која плаћа такав ништаван данак султану, и да га несклоне да им што уступи што би било штетно за. Србију. Благоразумно уз државајући се да саопшти Милошу сва ова страховања, старао се да докаже књазу да ће то путовање бити понижење његовога достојанства: ићи тако далеко, предстати пред султана и благодарити му за попуштања Србији, значило би одрећи се од права доказивати, да су ова попуштања добивена са оружијем у рукама и да су коштала непребројних пожртвовања Показивао је на огромне трошкове с којима је свезано путовање по Турској. Двоумећи, које ће мишљење да усвој, кназ Милош, смисли да преддложи скупштини и ово питање.

На Сретење, 2 Фебр. 1885 год. у Крагујевцу искупи се на скупштину до 4.000 чланова. У овоме броју осим чиновника и главних људи још је било од 100 кућа по један посланик и доста велики број представника од варошанада, трговаца и мајстора. Но још двапут више дође у Крагујевац љубопитљивих људи, који су очекивали нечега необичног важног од скупштине, која се искупи после буне старешина против књаза. Ове ове гомиле нису се могле сместити у Крагујевцу, па се тако разместе по оближњим селима, да је околина, Крагујевца изгледала ка огроман табор, у ком се на равличним местима гостили и частили, где се непрестано пиле здравице за Орбију и њенога књаза, ког је народ називао стубом земаљским, својим оцем дедом и именима налик на ова. После литургије почне се свечана