Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

| 02

од аустријских пограничних званичника у име турског правитељства, да се несме ништа доносити у град Дунавом крџалијама. Срби продуже опсаду, надајући се, да ће их глађу приморати да се предаду. Скоро настане зима п Бећир-паша оде у Босну. (39)

Српско пштање измете се у тако важно, да, су на Србију и нехотице морали обратити пажњу њезини суседи. Аустрија је већ одавно пратила догађаје на југу од Дунава. Она се старала да помири дахије са српским поглавицама; дозволила је, да Срби набављају из Земуна и други места дуж Дунава, све што им је потребно за ратовање; у исто је доба забранила пренос хране у београдску тврдињу и за крџалије; обдржавала је нерасположење турске владе према дахијама, а то све покавује, судећи по спољашности, да је она смерала

да придобије Србе на своју страну, и кад се укажу боље прилике да их подчини под своју власт, као што је била успела у почетку прошлог века. У своме саобраћају са Србима у Турској, она је вазда имала добро оруђе у рукама: њени подајници Срби п њихно свештенство. Митрополита Отратимировића јако су поштовали Срби с обе стране Дунава; па је њега наговарала аустријска влада да убеди прекодунавске Србе да признаду над собом аустријску заштиту. Но Стратимировић је мислио друкчије; његовог су мишљења били многи знатни Срби, маџарски чиновници: У сјединењу прекодунавеких Срба са хабсбуршким земљама, они су видили гроб српскога народа. Још Јун. 1804. год. митрополит даде „нацрт воспостављења нове славеносрпске краљевине“, проти Самборском, духовнику велике руске књагиње Александре Павлове, жене маџарског палатина Јосифа, који је онда одлазио натраг у Русију. ("') Стратитимировић је овако мислио: сви европски владаоци имају савезнике од својих једноверних п једноплеменских владара, који су им од коршети, кад: је потребно. Руски пак владаоци немају те радости и среће; немају савезника рођених по језику, вери, начину мишљења п наклоностима, с којима – „солови родства и крви болфе (више) нежели сљ инолзнчними творимил превосходствуотђ не оппсуемому, но крђико ошцушаемому утбшенје веселпо“; узимајући на ум да само „руски велики п добродетан владалац нема себи равног ни по народу, ни по благочестију, нити својим подајницима савезног ни друга, нити пријатеља, нити поштоватеља према учињеном добру“, митрополит Стратимировић показује да је прека потреба „возпоставити“ стару српску државу и набраја оне користи, које би могле из тога изаћи за саму Русију. Говорећи о руским сајузницима, који су друге вере п другога племена, Стратимировић се зауставља на суплеменим Пољацима и православним Грцима, и на-