Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

415

променимо жене“. За Милошем ишао је његов млађи син са мајком. На обали Саве био је Вучић и наређивао све шта треба за одлазак бившег вњаза. У предњу и стражњу лађу наместили су наоружану стражу, а у средњу морао је ући Милош са својим сином и Саветником Ћосом. Кад ступи на лађу, Милош се окрене народу, поклони се и рекне: „с Богом Браћо!, и, „здраво ми остали“, Књагиња пољуби сина и стане плакати и нарицати: „јаој, славо моја!“ А Вучић викне на прву лађу: „лакше!“ баци камен у воду са речма. „Кад се овај камен врати из Саве, онда ћеш се и ти вратити у Србију“. Лађе, на којима је пловио Милош. спуштиле су се низ Дунаво Влашкој граници, где он изађе на обалу код Турне Северина. Аустријске пограничне власти, које су спремале Милошу сјајни дочек, п које су виделе у њему средство да могу мутити по Србији, ако он падне у њихове руке, а тако исто и инглески конзул Хопџес, који је тада био у Мехадији, зачуде се кад чују да је Милош већ у Влашкој, Противници Милошеви празновали су победу; његовој оставци радовали су се у Цариграду. Два Француза, који су тада путовали по Србији, познати Роберт Ципријан и Едуард Тувнељ, први је био у Србији у време Милошеве оставке, а други је дошао одмах за тим, објашњавали су пад српског књаза дипломатским интригама руског конзула (70)

Тако је морао оставити Србију први њен књаз, који је пре тога 25 година говорио Јакову Ненадовићу, кад га је овај селањао да бежи из отачбине: „ако ја побегнем, непријатељ ће ухватити моју жену, стару мајку и нејако дете и продати их као робље; нетреба бежати од опште невоље“. Сад није- било таке невоље од Турака, премда њихово господарство није сасвим престало, а Милош је остављао своју отачбину, и његова фамилија претрпела је много од унутрашњих непријатеља. Његов предходник, врховин вожд српски, Карађорђе, остављајући отачбину предусретнут је заштитом руске дипломације п нашао је после заклона на југу Русије. Милош се уклонио у Влашку, где је имао велико имање; руској дипломацији предстојало је бити сведоком унутрашње борбе партаја у Србији и бранити свој значај као покровитељке српске пред оним истим људма, које је она подржавала у борби са Милошем.

Потребно је било двадесет година тешких унутрашњих неприлика за Србију, дипломатских и војених разуверења за Русију у Маџарском п источном рату, па да се учини измирење између Орбије и њеног бившег књаза, између њега и Русије. Императора Николе већ није било међу живима, кад је стари Милош на ново заузео своје место у Београду, и добивши орден Белог орла од императора, Александра П, говорио руском конзулу: „Како у срећи тако и у несрећи, у туђинству и у домовини, ја сам увек био одан руском цару; та осећања ни су се до сад ни уколико изменила и ја ћу остати њима веран до мојв смрти“.

21“