Србија и Југословени : за време рата 1914-1918
5
је у овом великом и дуготрајном рату, који у једном тренутку беше пољуљао морал целога света, до краја истрајала, и уздигнуте главе подносила све муке на које беше ударена.
— Па, и ако пропаднемо, са великима ћемо пропасти, па ћемо се са великима и подићи!, — рече, у једном разговору, г. Пашић писцу ових редака још концем месеца септембра 1914, г. И те речи јесу најлепши споменик оне стојичке мирноће и оног дубоког уверења у победу Правде са којима је демократска Србија дочекивала развој ратних догађаја и онда, кад је храбра српска војска морала напустити Срем, и с обала Дунава и Саве кретати Церу и Мачкову Камену да задржи непријатеља, који поново ту беше провалио. Није то уверење напуштало Србију ни после оних јесењих и зимских страхота 1915—1916. год. када се српска војска, потискивана непријатељским армијама са три стране, провлачила кроз непроходне албанске кршеве, па ни онда када су десетковани, и глађу и болестима изнурени остатци српских армија са обала Јадранског Мора стигли на Крф, да се ту опораве, реорганизују и спреме за нову борбу с непријатељем, за борбу која је имала донети слободу свој браћи нашој. И никад, ни једног тренутка кроз све то време, ни владалац Србије, ни његов наследник Престола, ни влада српска нису ни помислили, а камо ли каквог знака дали, да су желели чиме му драго замрачити слободу наше браће, ако они и кад они једном буду отргнути испод јарма аустријског и са Србијом оснују заједничку, братску државу.
Крфска декларација, која беше прва јавна манифестација званичне Србије и представника Југословена под Хабзбурзима, била је уједно и најречитији доказ за ово што рекосмо. Њене потпуно јасне и одређене стипулације, којима су темељи наше, за онда још будуће државе постављени на једну широку и потпуно демократску базу, морале су уклонити и сенку од сумње о каквим завојевачким смеровима Србије, ако је те сумње гдегод у истини уопште и могло бити. Сам пок. Фран Супило, који се раније — ваљда подстицан с неке стране, у чије праве намере није ни прозирао — беше с неповерењем односиотпрема српској влади, посла јој, одмах пообјави Крфске Декларације, честитку, „ради закључака прихваћених, који су дапаче у шемељним начелима надмашили моје постулате “.