Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

117

облик Југославије“.3) Уосталом, Д-р Хинковић је н пре тога, па чак и много пре Крфских конференција, на једном јавном предавању, које је држао у Паризу, у јуну, 1916. г. од речи до речи овако говорио: „Реч је о ослобођењу и унији целе наше расе у једну Југославију под славним скиптром Петра ! краља свих Срба, Хрвата и Словенаца“, (Д-р Хинковић: „[е5 Јопаозјауе5“... Париз, 1916. стр. 21).

У то доба су и Д-р Хинковић и Д-р Грумбић признавали да је „крфским програмом Србија напустила великосрпску идеју“. У томе, што је тај програм усвојио монархију и династију Карађорђевића нико шада није впдео да је тиме васпостављена нека српска хегемонија. Нису то чак видели ни они у Загребу. У већ поменутим чланцима „0630розим“ (из марта 1918.) изрично се наглашавало, „да је програм крфски напустио идеју Велике Србије“. Д-р Трумбић је тада сматрао за дужност да јавно изјави захвалност Србији за тај акт, јер је тиме „Србија као држава принела највећу жжршву за уједињење нашег троименог народа,.“)

Све то што смо навели јасно показује да. онда, када је Крфска Декларација била израђена и објављена није било никога, који би држао да је она оставила нерешено питање о форми владаване и о династији. Напротив баш. Далеко од тога да Конституанти призна свемоћ и у том погледу, Крфска Декларација је све одлуке Конституанте изрично учинила зависним од владаочеве санкције. И то не само што није бнла никаква „нелогичност“, као што су многи „Југословени“ тврдили, него је било сасвим природно и разумљиво, Српска влада, која је увек, па и у то доба, зависила од поверења оба уставна фактора, од владаоца и од народне скупштине, није ни могла радити противно вољи ма којег од та два фактора, нити на штету једнога од њих. Баш и да је хтела Крфском Декларацијом, противно државним и народним интересима, ставити под питање владавински облик наше будуће заједничке државе и династију, она то није могла учинити,

3) Д-р Хинковић: „Југославија у Америци“, Загреб, 1922. г., стр. 46. Овако он ту образложава свој тадашњи монархизам: „Како у људском животу ништа није савршено, могу важни разлози војевати конкретно за монархијски облик против начелно бољег републиканског облика. То су т,з8. разлози сходности: наводна незрелост народа за самоуправу, снага народне владалачке породице да око себе скупи раврожне елементе до сад расцјепканих племена, и слично“.

4) „ВиПенп Јопрозјауе“, Мо 26, Париг, 1917. г.