Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

283'

бођења и уједињења. Истим закључком повјерено је Извршном Одбору Југословенског Народног Вијећа, да тај DOO изради и објелодани.

– Извршујућ тај закључак, потписани, у име Југословенског Народног Вијећа, управљају ову отворену ријеч:

Југословенском народу Хрватима, Србима и Словенцима у. | Сједињеним Државама

Крфска декларација

Крфска се Декларација од 20. јула 1917 са правом сматрала народном тековином. Влада Краљевине Србије и Југословенски Одбор, као представници Срба, Хрвата и Словенаца, нагласише споразумно и свечано у њој јединство троименог нашег народа, неодступни његов захтев, основан на начелу слободног самоопредељења, да буде потпуно ослобођен сваког туђинског јарма и уједињен у једној независној држави, уређеној на најширој демократској основици уз потпуну равноправност свих трију народних имена. Наш народ поставио је у њој „као једну нераздвојну целину проблем свога ослобођења од Аустро-Угарске и његовог уједињења са Србијом и Црном Гором у једну државу“. Устав уједињене државе —

основа целом друштвеном животу, извор и утока свих власти и права“ — имала би донијети Уставотворна скупштина.

Истина да се донекле прејудицирало одлуци уставошворне скупштине одредбом да ће држава Срба, Хрвата и Словенаца бити краљевина са династијом Карађорђевића, која да је „дала доказа да се с идејама и осјећајима не двоји од народа и народну слободу и вољу ставља врх свега“. Но та одредба, по природи цијеле декларације, није могла бити ван осим жеља, сугестија, предлог.

Ми овде у Америци водили смо најлојалније и у најбољој вјери пропаганду за идеје Крфске декларације, доказујући демократски дух краља Петра те оправданост наде, да ће његов син Александар, који је прошао кроз тешку школу невоље, бити дорасао великој задаћи која му је намијењена у будућности. Очекивали смо од краљ. српске владе, да ће југословенски проблем у својој цијелости заступати пред савезницима, те тражити одлучно уједињење наше цјелокупне народне територије која се — како Крфска декларација с правом истиче — „без повреде животних интереса цјелине не би смјела крњити“.