Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

53

издали. Обележивши границе, у којима је наш народ живео, г. г. Љ. Стојановић и Белић су у тај мемоар, с којим Ce H српска влада потпуно слагала, унели и пуно снажних разлога, који су сами собом поткрепљавали дотадашње српске званичне изјаве о потреби уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, не пропустивши, наравно, и то у мемоару нагласити, да остварење те потребе зависи и од пристанка Хрвата пи Словенаца.)

Тај мемоар, који су у Петрограду сматрали као званично гледиште Србије, за нас је поглавито интересантан због тога, што је руска влада тада први пут имала прилике јасно и на основу писаних докумената констатовати, да су на питање нашег народног уједињења друкчије гледали југословенски емигранши, а друкчије Србија и њена влада.

У то доба доспео је, по куриру, из Рима у Петроград и онај меморандум, за који су, преко амбасадора Крупенског, г. г. Трумбић, Мештровић и Никола Стојановић молили да се достави високој пажњи цара Николе и о коме јеречу телеграму, који смо у почетку овог чланка саопштили.

Као што смо напред поменули, садржина тога меморандума није нам позната. Али да је тај мерорандум — послаш рускоме цару иза леђа српске владе — био сасвим супротних идеја од оних, које је званична Србија исповедала, имамо о томе потврде у телеграму, који је г. Сазонов 17. маја, 1915. г, под Мо 817. упутио у Рим амбасадору Крупенском, а који гласи:

„Меморандум „послан Њ. Ц. В. Господару Императору од стране неких представника југословенског комитета не може се узети у обзир пре него што се дозна гледиште српске владе о том предмету. Треба напоменути да овај меморандум апсолушно не одговара ономе мемоару, који је предат од

3) У закључку тога мемоара изнесено је да се српско-хрватско уједињење условљава дубоко развијеном свешћу Срба и Хрвата и пуним сазнањем њихове националне истоветности, што се јавља „као резултат дугог, готово вековног политичко-националног и културног развића њиховог у том смислу.“ Уједињење њихово са Словенцима припремљено је такође „дубоким убеђењем и код једних и код. других, да је шо једини начин сачувати и спасти Словенце за Словене.“ М, најпосле, каже сету овако: „У сваком случају кад год се указивала могућност слободног исказивања националног определења Срба и Хрвата с једне, и Словенаца с друге стране, оно се увек манифестовало у смислу потпуног државног уједињења. Према томе не може бити никакве сумње како ће се оно и сад манифестовати, кад им се свима заједно укаже прилика слободно изразити се у том правцу.“

(Г. Александру Белићу, професору београдског Универзитета захвални смо што смо добили прилике разгледати овај мемоар).