Србија и Југословени : за време рата 1914-1918
78
државањем од манифестација против Италије. Оно што се мислило сачувати пропагандом код Русамн Енглеза, могло се, после потписа Лондонског Уговора, очувати једино тако ако Аустро-Угарска буде победитељка. Отуда је само на месец и нешто више дана од поменутог скупа, 14. јуна (1915), одржата једна седница Хрватског Сабора, на којој се одушевљено манифестовало против Италије, против „душманина“, који хоће да „зароби један читави део културнога народа, који неће да буде ничији роб“, и клицало се династији Хабзбурга.
Ту саборску седницу био је сазвао председник сабора Д-р Б. Медаковић, али се он уздржао доћи на њу, те ју је отворио потпредседник Д-р П. Магдић.
Пошто је споменуо да је Хрватски народ на свом сабору 1527. г. „слободном вољом изабрао краљем својим члана превишње и данас владајуће куће, и пошто је нагласно, да је хрватски народ „створио ин темељни државни закону хисторијској саборској сједници од 9. ожујка 1712. по коме ће хрвашски народ с прејасном династијом хабзбуршке монархије један 54 све, сви за једнога, бранити се против вањскота бду:шманина“, Д-р Магдић је позвао да се „у вјерности према краљу и отаџбини допринашају све могуће жршве за побједу нашега оружја п оружане силе Његовог Величанства“, јер
„Ino шражи част целокупнога народа нишега“.“) Бурно одушевљење дочекало је и пропратило ове речи потпредсед-
никове.
Завршујући тај свој говор, г. Магдић је рекао да „мора нагласити непоколебљиво уверење читавога овог сабора, као представника наших народних и политичких тежња, да ће принесене жртве уродити благословеним плодом буде ли остварен онај непрекидни и стални захтјев хрватског народа за народним уједињењем у једно јединствено своје државно тијело на основу народнога начела те позитивног и хисторијског права“
За време рата, била је то, колико ми знамо, прва низјава једног меродавног хрватског тела којом се тражила
4 Г. Шишић у својој књизи: „Документи“ и (стр. 37) из које н доносимо горње цитате, каже у примедби: „држим да је једва нужно наломенути, да се у доба опстанка Аустро- Угарске монархије п најжешћих прогона није друкчије ни могло на сабору у Загребу говорити ни расправљати“. Ако је г. Шишић хтео тиме да каже да је сасвим други осећај тада владао код Хрвата, а не онај, који избија из Д-р Мандићевог говора, онда није погодио праву истину.