Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

Као што је данас познато, одговор г. Пашићев пао је само на два дана после потписа Лондонског Уговора, јер је овај потписат 13. (26) априла 1915. год. Није се, дакле, тада у Нишу, па, ваљда, ни у најужим круговима, познтивно још ништа могло знати о- томе да ли је тај уговор доиста и потписат или не, и шта садржи.

После очзог одговара г. Пашићевог, Народна Скушитина је одобрила његове изјаве. Зна се, међутим, да је српска влада, кад је, доцније, потпуније дознала садржину Лондонског Уговора, протестовала против њега и никад га није хтела признати.

Због таквог држања Србије, која је сасвим јасно давала на знање и Италији и осталим Савезницима, да је Лондонски Уговор ничим не везује, Италија је, као што смо напоменули раније, намерно изневерила улогу, коју су јој Савезници били поверили у јесен 1915. године, да остатке српске војске снабде храном и превезе нз Албаније на Крф. Ни тај поступак Италије није поколебао српску владу. Признање Лонлонског Уговора није јој падало на памет ни онда кад јг у Скадру била. За све време рата, српска влада остала је на гдедишту, да између Србије и Италије не може бити: вођен никакав разговор о Јадранском питању, све док Италија буде сматрала да полазна тачка шога разговора треба да буде Лондонски Уговор.“)

На кратко време после евакуације Србије и одласка српске владе на Крф, Пашић је отишао у Петроград, и тамо остао, ако се не варамо, до половине маја 1916. год. У то време већ увелико је функционисао „југословенски Одбор“ у Лондону. Талијански званични кругови познавади су извесне важније функционере из тог одбора још од њихова бављења у Риму 1914. и 1915. г. Познавали су такође и њихов менталитет, душу њихову, јер су им ови, док су у Риму били, одла-

2) У једноме писму, датираноме у Лондону у другој половини 1915. г., а објављеном у књизи г. Ф. Поточњака: „Рапалски Уговор“ (стр. 10—11), Д-р Трумбић овако се изражава о држању Србије у том питању: „Србија се у питању нашега мора дивно понијела“... Она је „иступила оштро, енергично п најкоректније, чим је сазнала за преговоре са Италијом, који су се водили и закључили без знања Србије и у највећој тајности“.

Један од органа странке Д-р Корошеца, „Народна Политика“, тврдио је, и поред свега тога, чак и у јуну, 1922. г., да је г. Пашић пристао на Лондонски Уговор! Не знамо чему је требало да послужи та глупа клерикална измишљотина,