Србобран
Отт»*»» I.
ТРВ1БПН"
Број 364.
Т^{Г?~Г 7ГЈ г—_ГГ ' ‘ *■
... т-
I
бКВОВКА^ — 5 ЕКВ \УЕЕК 1 -У Ри1>Н5ће<1 ћу 5ЕКВ1АМ ЕШЈСАТ10МАЏ АИО ВЕКЕУОЕЕКТ РиИО ОР 5ЕКВ ЕЕ0ЕКАТ10М „5ЕОСА” <43 ^ев1 221н! 51 гее 1 N6» Уогк, N. У. Ри 51 ПС 55 Мапавег: М. I. Рирјп, 443 \У. 22п<1 5 ћ, Ке>у Уогк, N. У. ТЕ 1 . ЕРН 0 N Е: СНЕ 1 . 5 ЕА 6008.
Ес1егс4 аа >есоп4н:1ам таиег а 1 (ће Ро*1 ОШсе о! Ксчг Уогк, N. V., ип4ег 1ће асГ о! Магсћ з, 1879.
Да ли да се организујемо?
Нашн Срои раднпци, особито они по вепим индустријалним центрима. почели су узадње врсме да све више и јаче схванају вредност заједничког удруживања у организацнје за међусоб::о потпомагање. Данас се може рачунати, да је у нашим српским добротворним установама у овој пространој земљи окупљено близу 20.000 нашега народа. То значи, да овакове организацнје одговарају једној пра ктичкој потребн, којом се наш усељеник свакодневно срета. И значи још, да су наше добротворне установе једини успсли начин сабирања народних снага и озбиљнн и правп народни прмјатељ мора да свесно рачуна с том чнњеницом. Зашто су баш добротворне организације једини у пракси успели начин народног сабнрања? Та то је, барем нама, који смо мсђу народом пробавнли извесно време, тако јасно, да би још бнло ц смешно да се о томс питању расправља. Поновипемо овде стару нстнну ра ди оних, који још увек непе да схвате, да је „земља занста округла”. Наш нсељепнк, кога је политичка нсправда, или економска бсда — плц тачннје: и једно и друго — отерало са свог заробљеног али њему мнлога огњншта, да потражп тајанствену срену у далској и чаробној земљи, — дошао јс овамо — и у свом првом почетку срео се са грубом етварношну; морао јс да се прсда модерном ро бовању — да надничи — ои, којн је певајући орао њнвнцу своју, којп је зором поздрављао величанственост природе п ра-
ђање оног вечпог сунца, које је на тој истој њивицп светлило очсвнма и праочевима његовим!... Он идеалнста и песник по осепају душе и срца сво га требао је да постане у овој новој домовини надничар, несамосталан, машнна. Какова неприродна промена! Али требало се је снави; требало је у првом реду сетнти се оних, због којнх и за које је дошао наш пдеалиста, слободњак. Сагну се поносна глава и прими у руке тврдо гвожђе,. поче да удише загушљиви днм фабричкн и да се спушта у бездан утробе земљине... Још остаде нада, задња утеха: — претурипе се и ово — и опет ћ.е да буде још слађе на родној груди а топлије оно прадедовско сунце... — Животи се губљаху, ноге, руке, очи, здравље — и, ох боже, ннзаху се српски гробови са једног краја до другога ове земље Колумбије... II потражи братац брата. А н ко пе други да разуме дубнну велпке душс Србинове а ко ће други да свати душевну патњу оне велике душе, која осећа и ћути н чезне ако непе брат Србин; — а тамо нсгдс далеко преко мора и ,,седам царевнна” налазп се јсдно убаво сеоце п каида п оно плаче за нзгубљеном децом својом — и оно бедно опустело је, не разлеже се впше пссма њего впм луговнма... II нађе братац брата п разумеше се н почсше да ничу српска добротворна друштва све у всћсм броју. Шта је нашао
својим рођепнма. Осим тога ту у братској заједници био је донекле умирен да пе његови мпли после — не дај боже — несретна случаја бити донекле обезбеђеии и пруживе им се нека материјална замена у место оне помоћн, коју он за лсивота својим знојем намирује онима на дому. Осим тога ако му се какова друга несрећа деси, која би га онеспособила за рад, непе бнти бачен на улицу да буде просјак, него ће му бра ћа пружити помоћ, која би му омогућила повратак у домовину; или га издржати док се његова несрена не побољша. То је практичнц смисао душевни и материјални наших добротворних установа, који је толи јасан и једноставан! Другом ћемо приликом проговорпти, какви су утнцај нмале добротворне организације на општу националну цељ и ка ко су утпцале на спознавање народне целине н народнога јединства. Б.
ЈУГОСЛОВЕНСНИ ЗБОР У ПИТСБУРГУ ОДГОђЕН на 15. новембра на молбу изасланика из Јужне АмерикеЈавља нам Југбсловенска Канцеларнја у Клнвланду, 0.: Из Валпарајсо, Чиле, од пре дседииштва „Југословенске На родне Одбране” стнгао нам је 1. о. м. следсћи каблграм: „Ако одлолште Збор заказан за 25 овога могунс пам је послатп делегате. Дошао бн подпрсдседник Брадановпћ, Мичић, валда Јордан н још који. Одговорите.” Одговорнли смо каблграмом Аа јаве када могу стнћн и примплц смо следећн одговор: „Де легати полазе 11. овога а стнЖ У У Шујорк почетком иовембра. Одлолште Збор нзмеђу осмога п петнаестога новембра.” Сазивачи Збора, у споразуму са народппм првацпма, на основу тога одлажу Други Југословенскн Збор па 15. новем
је већ била назначена (Монангахела хотел). Умољавају се сви делегати и пријављени уче 'сници да према томе уреде своје путовање а сва друштва, која још нису изабрала делегата да употребе ово продужење рока и одаберу делегате. Долазак делегата из Јужне Америке један је тако значајан величанствен и важан догађај, да њиме добива овај Други Збор још веће значење. Наша дивна браћа из Јужне Америке не жале путовати месец дана овамо и опет натраг, да се виде и саветују с нама у корист народне ствари, и она ће нам донети важних извештаја, по>ука и предлога за заједнички
ЧЛАНОВИ ПОВРАТИЛИ СЕ СА ПОВРАТНИМ ЛИСТОМ у Др. бр. 7 Никола Ребић, Никола ВиШНПћ. Др. бр. 10 Ристо Тркља. Др. бр. 121 Даниел Узелац, Јово Радаковић, Милка Пашић. Др. бр. 144 Илија Прнца. Др. бр. 147 Коста Сладоје. Др. бр. 216 Стојан Остојнћ. Др. бр. 254 Папто Жнжнћ. ЧЛАНОВИ ПРИСТУПИЛИ СА ПРЕСТУПНИМ ЛИСТОМ у Др. бр. 1 .Илија Таранло, Томо Глоговац, Јово Ш. Глоговац, Стево ђурић. Др. бр. 5 Мило Тртнца. Др. бр. 15 Впдак Ковачевнћ. Др. бр. 49 Петар Галетар. Др. бр. 75 Сима Малавразић. Др. бр. 102 Мане Лончар. Др. бр. 109 Станко Брковнћ.
рад, пак смо уверени, да ће ова одгода Збора учињена из разлога, да се омогући присуство одличних народних првака из Јужне Америке бити од свију Југословена поздрављена са опгшм одобравањем. Услед овакве одгоде Збора биие могупе да дође, по свој прилици, и још који члан Југословенског Одбора из Европе, о чему ће се на време јавити. Одазив наших колонија и друштава је већ до сада управо неочекивано велик и бројан тако ,да се може рени, да ће овај Други Збор далеко надкрилити први, по броју делегата и заступаних друштава.
Др. бр. 113 Ристо Елаковић. Др. бр. 148 Стојан Бијелић. Др. бр. 150 Илија Мустур. Др. бр. 190 Крсто Пејачки. Др.,бр. 212 Јово Зеклевић. Др. бр. 237 Никола Миховиловић. Др. бр. 284 Мнле Јовичић. ЧЛАНОВИ ОДСТУПИЛИ СА ОДСТУПНИМ ЛИСТОМ из: / Др. бр. 12 Шппра Папнћ. Др. бр. 19 Миле Јовичић. Др. бр. 35 Мило Тртица. Др. бр. 76 Лазо Јовановнћ. ' Др. бр. 115 Миросава БојшаОска! г Др. бр. 116 Михаило. Рудановић, Марко Рајшић. Др. бр. 121 Илија Маљковић. Др. бр. 193 Стојан Бијелић, Петар Галетар. Др. бр. 227 Мило Милашевић. Др. бр. 265 Петар Рокнив.
Др. бр. 285 Рада Гајић, Стеван Нинков, Нван Пандуров, Тоша Милић. Смиља Гајић. ЧЛАНОВИ БРИСАНИ из: Др. бр. 4 Геран Вукотић, Никола Павићевић, Стојац Мојаковић. Др. бр. 5 Никола Његомир П, Сава С. Калањ, Михаило ћулибрк. Др. бр. 8 Никола Бевус, Јово ВучкоВИћ. Др. бр. 10 ђуро Наранчић, Јован АћиМОВИћ. Др. бр. 11 Вукота Булаић. Др. бр. 14 Марко Пиштињат. Др. бр. 15 Спасоје Мијановин, Сава Ко лак. Др. бр. 19 Станко Радовановић. Др. бр. 22 ИлијЦ Поповић. Др. бр. 23 Мато Кешељ. Др. бр. 26 Радован Папић, Трипо Спасојевић. Др. бр. 27 Стево Кнежевић, Дмитар Ву КОВИћ. Др. бр. 29 Душан Перовић. Др. бр. 31 Аћимо Томовин. Др. бр. 35 Милован Струњаш, Алекса Тртица, Симун Лопнчић, Душан Лопечић, Антон Мастилица. Др. бр. 58 Стојан Бобић. Др. бр. 59 Плија Милеуснив. Др. бр. 63 Миле Смрзлић. Др. бр. 64 Стеван Алимпић. Др. бр. 75 Томо Вукосавовић. Др. бр. 88 Петар Грбин, Петар С. ПавЛОВИћ. Др. бр. 90 Михаило И. Грубић, Танасије Торбица.
Др. бр. 101 Владимир Бугарски, Милан Брезбродица, ђуро Живковин, Миле Чавић. Др. бр. 117 ђура Живанов. Др. бр. 121 Никола Крњаић, Степан ПрПИћ. Др. бр. 121 Дане Вујичић. Др. бр. 133 ђуро Венћињак. Др. бр. 134 Тодор ђурђевић. Др. бр. 144 Кузман Бујуковић. Др. бр. 147 Мијо Барбарић. Др. бр. 153 Сава Рацков, Славко Ранков Димитр. Закић. Др. бр. 158 Никола Лакоњин. Др. бр. 160 Теодор Бекић, Васиљ Јекић. Др. бр. 170 Божо Обрадовић. Др. бр. 181 Љубан Газбара. Др. бр. 183 Јово Завиша, ђуро Јелача, Дмитар Зорић. Др. бр. 193 Плија Манојловин, Јован П. Јурић, Васо Манојловнћ, Саво Шолмошан. Др б.р. 198 Мика Богдановић, Васо Д. Богдановић. Др. бр. 199 Марко Смољанић. Др. бр. 209 ђуро Његован. Др. бр. 213 Јоко Костнћ, Марко Калуђеровпћ. Др. бр. 215 ■ '^Гпле Мартнновић. Др. бр. 216 Петар Богосављевић. Др. бр. 220 Петар Бараћ. Др. бр. 226 Мићо Лукић, Јово МпшкоВИћ. Др. бр. 231 Станко Мутавџнћ. Др. бр. 234 Милан Војиновнћ, Мпта Перишић. Србин нсељсник у тнм друш- бра (у среду). Тога дана одпотвима? Пре свега нашао је бра чети ће у Пнтсбургу свакако ћу, нашао је донекле замену Збор н то у нстој дворанн, која
ЗВАНИЧНИ ГЛАСНИК
ШКОЛСКА ИКОНА
ЛАЗА ЛАЗАРЕВ1Ш.
Иаше село имало је цркву. а црква је имала попа. Поп је онет нмао цркву, ссло н попадију. То јсст: поп је служно цр кву, управљао селом н живио с попаднјом. Поп је бно све п сва! Ималп смо п школу, алн она је бнла подчињена значаја, као што је ћата у судннцн. Она је служила цркви н селу, дакле попу. Послнје ћу вам већ н о њој прн чати. Цмјсло ссло је бнло попов спахилук. Заповиједао је кмету, а кмет сслу. Није нмао пан дура, али ннко није могао ни помнслитн да нс послуша попа, а он опет са својс стране ннје ни сањао ,да његова рмјеч на јалово прођс, или да он узмма власт, која му не прнличн. Стјепану, што иде у распорак, презријева жито, а он још није пожњсо. — А што ти Стјепаие нс жањеш? — Како ћу, очс? — Зпам,оче; а куда ћу прн јс? Знаш да сам ннокосан. — А моба? — Треба убнтн брава и наба
внтп а,ков ракиЈе, а знаш како сам страдао. — А тн узми које црквено марвннчс, а зар ће бнти н што ракмје, па ејутра зови мобу. Сјутра дан по вечерње оборено све, везано и сложено у крстине. Поп је све што је нмао свога звао „црквено” и „народно”, а све што је ссоско „наше”. јМогао јс он ући у коју хоћсш куву узетн што је хтио — ннко му неће ни рнјечп рећп. Он јс то н радпо. Попустила му шнна на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом. — Зар ти — вели — у раднп лан сједиш пред мсханом? — Благослови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла? — А јеси ли видно црквена кола и шнну на точковима? — Нијесам, оче! — Нијссн, ја боме, немаш кад од мсханс. Треба ја да водим и твоју бригу. Он иде даље а ковач као опа рен трчи поповој кући и стежс шину. Набавља зслене шаре у
вароши, па их све мастп, а пспод трапа, гдје хвата можданик подметнуо двнје старе коњске плочс, да се мало гпгају кола као на „всндерима” и да се прпу „не труцка зорли”. Једном у сумрак угледа он новога пољара Луку; ухватио нечпје свпње па гони у обор. — Куда ћеш то, Луко? — Благослови оче! — у 0бор! — А чије су? — Ама не знам ни Ј‘а. — Је ли внше крмача илп вепрова? — Крмача. — Ровашене? — У десноу хо. — Е, то су црквсне свиње! Тјерај у обор, па нм подај кукуруза. А кмета поздравн нек’ закаже селу да пази на те свнње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма нн сто гроша неу зео! Не ће бнти моја штета. Не зна нико, па ни он сам, кад се родио. У оно доба, гдје вам почињем прнчати, рачунали смо ми, а п он, да ће му битн тако 50 годнна. Попадија јал’ је бнла годииу двије млађа, јал’ нијс. Али обадвоје људи темсљити. Дјеце нијесу има ли, тпјем су више рачунали се-
оску дјсцу у своју. Ко није имао чарапа, трсбао је само недјелом проћи поред попове куие, па всћ више не би бно босоног. Оно добра, што су пмали као шот рекох ннјесу рачунали у своје већ у народно. Народ га је заснјавао, жњео, косио, пла стно, врхао, вијао, Миио цркве њак на пијацу посио, а поп новце чувао. А шта ће њима двома добро? Ни кучета ни мачета! Док су живи, бићс им доста, а послије — народно је и било. Поодавно је већ како поп ие молге да махне косом ни да закопа мотиком, али зато је он уЕијек у послу. Он води бригу о цијслом селу. Час је у једној час у другој њивн, сада у школи, послије у цркви. Нмао је свуда посла, свуда је стизао, и свуда је трсбала његова памет. Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа и он то од часа намирн, да је сва ком право. Код куће Ј'е живео скромно и по старннски. Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати куин. Сва им је послуга био Мииа црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.
Поп је говорио врло често бе сједе у цркви. Силне, свете и поучљиве рнјечи, да те језа по диђе. Црква је сЛужила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна. Прије, још давно, и кад јс какав светачац па н петак, нагура се пупа црква жепа, али поп једанпут, послије службе, у петак, стаде пред олтар па поче говоритн. да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско нерадити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисатн из протокола крштених, који од сада не буде петком радио. И вјерујте, људи, у нашем селу, као у другима, ама нсма ни једне главе која светкује пе так. А иедјељом црква рекох вам пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ. А поп још кад хопе што важно да бесједи, поручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа. Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелнм народом изобличи и позове на покајање. Није се никад десило, да му се не по слушају светв ријечи. Један-
пут уђе нека помама у људе, да разграђују туђе градине и да пуштају стоку. Пуца врљика, а разбијених глава као бун дева. Сваки дан све горе, и кмет ве ћбио поручио Циганину, да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне педјеље стаде пред олтар и отпоче проповијед. Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш. Кад на пошљетку сав поцрвене па поче да дршћо, каже: „Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? Како је то зло ударило да је горе него. у Турској? Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сппљиве кобиле. Па шта ће те ви у овом храму кад тако радите? Шта сам ја згрнјешио Богу, да ми не дате под моје старе дане жнвјети? Како ћу, вели, поћи на небо, гдЈ'е ће ме сјутра, прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице и дати рачуна о сво- ј ме стаду? Или ви хонете, да ја затворим ово мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским. Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несренне I
работе. Јесп чуо ти, Ратковпну, ти Ивановпћу. ти, Јоване Боји чићу, н ти, Настасе Андрниу, ама зар ви мислите, да ја не видим да сте п вас четворица у овом божјем дому? Прогнаву вас, ако тако устјерате, старости мп, и намјестнћу Мпва црквењака пред порту с врљнком па да му пребије голијенп, којп се од вас усуди ступитн ногом на ову свету земљу. Проклену вас и све инаџпје и убојнце оннм путнром ондје, па онда жнви ако можсш. Послушајте ме, пошљедњн вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловођс. Јал’се мирите — јал’ нете од сад с богом ратовати!” Дршнемо мн као прутови није шала оне божје рнјечи, а пријети клетвом. Осврве се народ и тражи очима њнх четворицу, а они покуњили главе, погледају испод очију и хове вев да се љубе пред народом. А послије службе: цмок! Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави ко лац, којим је био педупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао. Тако је он дјеловао. Никад