Србобран

Бр. 367

•с Г Б 9 Б Р А И’

Страна 3

Г *ВАВИМ БОРБАМА НА СОМИ. Прошле недел.е стигао је овшњпн новииама овај заннмдопис са енглеског фронта Јанцуској: току од преко три и по ме_,а битке на Соми, вођене уз ајвећу концентрацију артилегје, пешадије и свега другог 1тног материјала, Енглези су пели да развију своју борачу способност ■ да смање своје битке. Енглескн стварни добитци у оку три и по месеца ове борбе а Соми били су ови: Заробили су 30.000 Немаца. )својили су 21 село. Према то1е на свако село долази нешто тање од 1500 заробљеника. Затленили су 125 топова, 109 1анчевних мортара и 429 машнских пушака. Нису изгуби и ни једаи топ. ' Енглески губитци у септему, када су највише добили зем лшта, били су од 25 до 5° п0 го мањи од непријатељевнх гуттака. До сада је било да је нападач

гранта и дежала упарложена. Ранији становници ових села већ траже дозволу да се врате натраг и почну подизати домове на старим развалинама. Пре почетка ове велике офанзиве енглески официри са страхом су помишљали да пошљу но ву енглеску војску против већ давно извежбане и прекаљене немачке војске. Тада је један енглески официр наводио речи старог Молткеа, који је рекао, да је немачка војна организација у стању да (туче непријатеља, и ако немачки војннк није бољи од противника, јер немачка војска располаже бољим штабним уређењем. “И ми смо се сукобили са немачким гатабом.” рекао је тај исти енглески официр овог пута, “и верујте да ниједан од нас ових даиа не осећа почетнички страх. Ми благодаримо немачком штабу на науци коју нам јв дао у време наше неспреме, али сада он учи многе ствари од нас.” Један енглески рањеник, седећи крај пута, рекао ми је ту скоро: “Можда ће доћи и време када

_ . . _ , ће се моћи Енглез сукобити са био два на Једног војники бра тт . тт , 14 _ Ј . Ј г I Немцем, поЈединачно. И тада ће гоца. Сада Је таЈ однос из ос- _ „ ^ п 1 ‘ п Епглез бити озго. То данас осећа цела енглеска

ове обрнут. Енглески официа ту промену приписују својнм ољим гранатама, већем броју војих ероплапа, појачаној вептини енглеских војника н уготреби оклокпљених колесни>а. Епглески штаб у почетку ние обраћао велику пажњу на ове жлопњаче, које су обратпли на :ебе пажњу целог света. На њих јс енглески штаб у почетку гледао као иа један покушај од ко'•а се неће имати толико корити. И данас ј'ош чују се врло различита мпшљења стручњака на фронту. Међутим држи се да су оне спасле око 20.000 војпика, више од Ј'едне потпуне дивизије, прп нападима на Ј'ака утпрђења и положаје са машииским пушкама. Данас се спрсмају Енглезп да израде што већи број ових колесппца за нападе 'Ца утврђења идућег пролећа. Још топова није довољно. На сваком кораку ове офанзп(е утврдпло се да се ипак нема довољно топова велпког калпбра. Тако исто од велпке су ко •исти бпле покретпе машпнске иушке, ако су с њпма вешти војници. Људи са овим пушкама, 'кривени у рупама пскопаппм ^анатама, играју врло велпку улогу било при пападу било прп одбрани. ’ Енглезн су сузбили Немце па фронту од II мнља у дубпну од четир до осам миља. Када дође пролеће сељацп ће моћи да ору земл.у иза ланца, коЈ‘а је читапе две године била под пљуском од

војска. Енглески официри су задовољнн нарочито тиме, што је ова летошња борба била у стању да створи такав морал код енглеске воЈ’ске.

ИРОНИЈА СУДБИНЕ.

Никад није било овако чудноЕатог случаја ироније судбине као што је овај те се огледа у данашњем положају -АустроУгарске. Аустро-Угарска је пра ва импернја, импернја у којој постоје две господареће расе и читав број потчињених раса. Не посредан узрок овом рату била је жеља ових господарећих раса да учврсте н прошире своје го-

сподство над својим робовима. Оне су виделе да је њихово господство дошло у опасност због јачања снаге и народносне свести јужних Словена; и оне су желиле да разоре ту снагу и с њом сахране ту националну свест. Тако су загазиле у рат; њихова сврха била је проста — да помоћу овог рата дођу до што више снаге за себе. Али сада је Ј - асно да, па победиле оне или изгубнле, резултат овог рата мора бити губитак целе праве снаге ових раса. Рат је открио основну слабост њихове империЈ"е, не само њиховим непријатељима, него и њима самим и њиховим савезнцима. Они ннсу у стању да воде овај рат као једнодушан народ. Оие не би биле у опће у стању да воде овај рат — не би дуго трајало па бп се против њих побунили потчињени народи — да их не помаже једнонародна Немачка. Али та се помоћ купује по врло скупу цену, коју опе плаћају већ сада п кој'у оне морају пла ћатн да би сачувале само сенку снаге коЈ‘а им је до сада била у рукама. Оне се чак не усуђуЈ'у ни да се туже на то; јер да то учине, признале би свој"у слабост. Оне морају да вараЈ‘у друге, па и себе саме, да пм се свиђа премоћ Немачке п да оне ј‘ош увек господаре, и ако пм се заповеда из Берлина. Међутим за све ово време оне шкрипе зубима, г.тедајући на ко ји начин поступају с њпма њиховн господари, који и не покушавају да од њпх сакрију своје мишљење о њима и понашаЈ - у се према њима као према покореном свету. Тако су оне доживеле да их покоре савезницп у рату, кога су оне изазвале с на^ом на освоЈ"ење. У место тога оне су доживеле да буду подложене тпранији. какву пм не би никад наметнули њихови непрпјатељи. (“Ивнинг Телеграм”.)

Наши на Корзици

ЈЕЛЕНА ЛОЗАНИћЕВА Представница Српског Потпор. Фонда у Амерпци.

ци изближе види жпвот ових паших мученика.) Сер Едвар Бојл. Када је Србију задесила несрећа да је непрпјатељ нападне са свпју страна, и када је морала подлећп великом броју непријатељске војске, онда се хиљаде н хиљаде нашега света слегло у Солуну. Међу њпма Ј‘е био и Сер Едвард Бојл са својом мај ком Леди Бојл, представницом Српског Потпорног Фонда у Лондону. Они су такође били

(Примедба Уреднипгтва. Г-ђица Телена Лозанићева отишла је нз Амернке у старп крај у марту 1916. Том приликом обишла је скоро сва места у Француској н Швајцарској. где има пашпх нзбеглица нз Србије. На Корзнци се налази највећп део нашег овета и ту се г-ђпца Лозанићева задржала дуже времена. Своје утпске оппсала Ј‘е у овом лепом допису, кој‘п нам је кренули из Нпша са осталим на уступила да наш свет у Амерп- шнм избеглицама, н одмах су мах указали наши савезпици

предузели да нашем напаћеном и несрећном народу помогну колпко год им је било могуће. Прво су ишли и обилазили места по јужном делу Србије, носећи помоћ оном становништву. Али су у брзо увпдели да ће се једино моћи помоћи овом свету ако се где одведе на сигурно место. С тога он одмах изда један апел нашем свету, од стране Српског Потпорног Фонда у Лондону, у коме га пријатељски позива, да га он лађама преведе на Корзику, да се о њему стара док не буде могућности за повратак у Ср6иј‘у; онда кад Србија буде опет слободна земља, да га поврати натраг његовим домовима. Апел Сер Едварда био је .више но дирљпв и с тога је одзив био веома велики. Сер Едвард, г. ђорђе ђурић, доценат универзитета, који Ј’е придодат од стране српске владе Сер Едварду, Леди Бојл п сви остали енглески помагачп имали су пуне руке посла, налазећи лађе, испраћајући пзбеглице за Ајачио и радећи још толико других ствари. Уз сваки транспорт Ј - е било по неколико Енглеза и Енглескиња, који су пратпли лађу, како би се старали о избеглицама и иашли им се на руци приликом искрцавања. И заиста кроз кратко време се превезло 5000 до бооо нашег света па Корзику. Сваки може да замисли колико је био огроман посао док се сав оваЈ свет сместио, док се набавило одело, рубље и сила других потребних ствари. А колико се њих разболело и колпка им је бпла потребна нега? Дакле, све је то савладала енглеска мпсиЈ‘а уз велпку помоћ Француза, њихових властп на Корзици и српског владиног делегата г. Марка Новаковића. Какви су Корсиканци. У исто време и само грађанство Корзике је примило наше пзбегилце свесрдно и одушевљено, тако да Ј’е чинило све што је могло, не би ли олакшало тешку судбу нашега света. Један ми је наш официр причао, којп је дошао пз Солуна првом лађом у Ајачпо, да су улпцама пшла кола, копша су купилп одело за Србе. И он је више пута био очевидац како би Корсиканац скинуо свој капут н бацио га у кола за Србе. Францука влада одмах је одредила свакоЈ - пзбеглпци по динар 1.25 дневно, а поред тога ставила пм је на расположење велике зграде, као што су касарне и друга здања, где су се избеглице привремено сместиле. А такође је велики број .деце мушке и женске примила француска влада у њихове школе и заводе. Ми Србп нпкада не мо’ жемо заборавптп гостопримство и велпку помоћ кој‘у су нам од-

Французи, нити искрено старање Енглеза. Пошто Ј‘е Сер Едвард Бој.т испратио све наше избеглице из Солуна за АЈ - ачио и он сам одмах дође на Корзику и приступи послу. Прво што је предузео да уради јесте да смести све наше официрске и чиновничке породице по вилама и хотелима, коЈ'е енглеска мисиј'и узме под закуп. Ја сам два пута посетила хотел “Швајцер-хоф”, који је закупљен од Енглеске Мисије и где има око 100 нашпх ибзеглица. Једаи пут сам и вечерала ту, како би све видела на окупу. Хотел је велика н лепа зграда са баштом. Собе су му простране и здраве. У овом хотелу плаћа се од особе од 6 до 10 и по динара недељно. Стан и храна су врло добри. Такође сам обишла и лепу вилу “Ту д’ А.тбион”, коју Ј‘е мпсија закупила, н у кој‘ој станује око 6о наших избеглица. Вила “Лафон” је кућа где су смештене наше најпознатије породпце. Ту имају само стан бесплатан, а о свему осгалом самн се старају. Болнпца “Скотскпх жена”. У исто време када је дошао представник Енглеског Потпорног Фонда на Корзику, стигао је и један део “Болнице скотских жена”. Те болничарке про веле су у Србији више месеци. Оне су врло добро знале, да ће међу толиким светом бити доста разбољења услед тешких при лика под којима се живило у последње време. Оне су одмах узеле под закуп једну велику кућу са баштом п снабделе је са свима потребама за болницу од 200 кревета. Ту су наместиле собу са Рентгеновим апаратом. малу апотеку, купатила, оделења за болесну децу, за породнље и т. д. У самоЈ’ башти налази с< десет великих пољских шатора ) којима леже болесницп и дан>) и ноћу; нарочнто сушичавн болесници, којпма је потребан стално свеж ваздух. У овој болници налазе се као болеснпци војници, ђаци, жене п деца. У тој болници родпло се до сада 33 српске деце, и то 30 мушке, а троје женске. Осим ових болесника, сваког дана прегледа се у овој болпици просечно по 50 пзбеглица. Када је наш свет стигао на Корзпку у брзо су се појавиле многе заразне болестп, те се “Скотске жене” обрате францускпм властима са молбом, да им даду Ј‘едну зграду где бн те болеснпке могле сместити. За то добију једну болнпцу, која се у брзо напуни болеснпцпма од тифуса, богиња, дифтерије и других заразних болести. Болница Скотских жена има п један болннчкп аутомобил, којнм се преносе болесници нз околних места у болницу, и у ко-

♦ Ф

ПРОМЕНА АДРЕСЕ Молим управу савезног органа Србобрана, да мн лзме- < ; ни адресу. ;; Моја СТАРА адреоа била је: Име и презвме Број баксе, или број куће и улица Град и држава

Моја НОВА адреса гласи: Име и презиме Број баксе, или број куће и улица Град и држава Друштво број

Ко год мења адресу, нека тачно испуни горњу листу и цео 4 >

овај оглас изреже и иошље на управу Србобрана на адресу: 4џ СРБОБРАН 443 V). 32 81 гее 1 УОКК, N. У.

јеи докторка обилази оближња села где се налазе српске избеглице. Српско коло у Ајачпо. Ја сам била ганута када сам видила толико пожртвовање ових жена, које негују и лече наше болеснике, и љубав коју указују према нашим Србима, који се налазе на Корзици. Никада лећу заборавпти једно вече које сам: провела у кругу енглеских (окторки, болничарки и наших оолесника. Прво су прездрављени болесници певали разне наше песме и то заједно са болничаркама. По томе су некн декламовали, а најзад један болесник узе фрулу и поче да свира. А кад засвира коло, сви се из мисије и болесници похваташе и почеше да играју. Та срдачна и пријатељска веза стално ми је падала у очи за цело време мога боравка на Корзици. Ова болница има у Бокањану, Учијану и Пијану своЈ’а мала оделења са једном болничарком у сваком месту и најпотребнијим лековима и болничким прибором, тако да у случају болестп, болеснику се може одмах притећи у помоћ, а ако је потребно докторка се може одмах позвати. Српска радноница ћплима. Осим тога што се Енглеска Мисија састарала да да нашим пзбеглицама потребне ствари и

пружи што већу угодност, потрудила се да пружи прилику нашем свету да и што заради. Сваки Србин и Српкиња који се налазе на Корзици може да се запосли ако хоће, било да им МисиЈ‘а нађе како место у којој радњи, хотелу, предузећу, да радб земљу, или да им нађе посла по свој‘им дућанима коЈ’е је отворила. У Ајачу се налазе опанчарско-обућарска радња, кроЈ‘ачница за мушко одело и дрводељска радња, у којима раде само Срби. Свака жена и девојка без разлике, која хоће што да заради, може да нађе посла у ткачницама где се израђуЈ‘у српски везови, платно, ппротски ћилимови и т. д. Те ткачнпце држп Енглеска Мисија и плаћа свакој раднпци по 2 динара дневно. Таквлх радионица има 1 . . .-'П вгзц, сада три и то у Ајичио, ВПКањано и Учијани, а з.>- >. ј е у њима преко 230 жена. На ту сврху потрошпла је Енглеска Мисија 2000 фуната штерлинга (50.000 динара). Све те везове и тканине продаје у Лондону Српски Потпорни Фонд. На челу свнх овпх радионица налази се једна млада Енглескиња, која управља целом овом организацпјом и стара се да набави матерпЈ’ал, вуну, свплу и све остало. Данас пма на Корзици 20 разбоја на којпма раде наше жене. Ту се израђуј‘у: платно, ћи-

ШКОЛСКА ИКОНА

Ј1АЗА ЛАЗАРЕВИВ.

(Наставак.) Марина соба као рај. Прозо- у кухњиу н тјера Иконију да рн закиксни липови.ч гранама, јој прича којешта, Послпје трпод гредице подвучени струко- ' чн по авлнји, ваби кокошн, гле вн боснљка, На пеин свакојака Ј да како Мнпо изгрке жар за цвијска; нова шареница про-Јхлеб из пећн, илн како сусјед стрта по постсљн. II само се ђерић прави страшило за тице. још нестрпљпво ишчекиваше Па онда хајд’ Нпнковој или Глу мно владалац, који н не сања- внћсвој кући. А они као да им ше о своој моћи над нашим ср- је владика дошао: завирују је

цима. Боже! кад она дође!. . . Поп ван себе од радости. Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку. Пуна кућа жена, па се само вајкају: ,,Леле мене. како је дијете нслабило!” — А да весела друго, гладно и жедно у туђем свнјету! Па гурај дјетсту колаче и друге понуде у руке и у уста. А на њој слаба промјена. Са мо што јс порасла и што јс блеђа дошла у лицу. те јој црне очн још црње и још се силније цакле. А она не зна шта да ради. Нрепуно јој срце, па но може * т ише да се скраси. Сједнс на 'ч, дјнки колач у руци и Онда скочи, трчи

са свих страна и већ не могу да је сс сити нагледају. Тако она весели попа и село. Ишла је с попом н владици. Би ла је у школи. На послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду. Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, док већ не нзмаче мјесец јули, и док кум Нинко не запреже коње. да води душу села из села. Кад другн пут одс, нође све по старом. На ново је требало чекати годину дана. и кад се она навршн, закла нас лијепо јсдно пнсмо, у комс вели: „Сла тки бабо! Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи. Прн,чао ти је владика да ме је премјестно у један пансионат, гдје се говори само француски. Ци-

Јеле годпне ншла сам у школу. а сад ме ни о распусту неће да пусте да дођсм својој кући. Веле: морам учити францускн, да стигнем друге и т. д.” Можете мислити како нам је било! Алн шта ћемо? Попу не смнјеш ни поменути да устане код владике, не би лп је он како нстргнуо и одтуд добавио на ма, ма на недјељу дана. То би њега еиромаха само још јаче цвнјељало, јер он је зацијело п сам већ с владиком говорпо о томе. Покуњисмо се, па ћутасмо. Претурисмо још годину дана преко главе. Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоне н њу да поведе. Владика хоће да дијете, прије него се врати кућн. вндн што више свијета и научи се чему се год деси прплика. Попу јс казао: „Стрпи се, оче, још годину дана! Нека днјете проћс свијета. А послије, кад ти д!^е, нећеш се више од ње одвајати!” Тако опет наступи вјечност, послије које пе зар и нама гранути сунце. Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје! Наш стари учитељ оставн нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворених очи-

ју. Бог да му душу прости! Жао нам га је бпло. Био је сиромах некако прнрасао за село. Лијепо смо га сахранили. Послије распустнемо дјецу а школу затворисмо. Са.д смо се сви надали да ће нам Мара доћп за учитеља. Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици и он им у тврдо обеаао. Сиромах покојни учитељ, чисто нам је. .. баш се човјек гријеши! хтједох рећи: чисто нам је боже прости — стајао на путу. Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали! Ш Бјсше недјеља послнје подне. Народ се искупио код записа. Пзнијели један сто из суднице, поред њега једна дугачка клупа и неколико троногих столнца. Засјели старији људи и поп, на разговарају о овом и оном, а младеж се нгра и вссели. А друмом за наше село иду једна кола и у њима један господнн човјек. Чудан мало на поглед. На глави му широк сла мњи шешир с црвеним траком. Нспод шешира смеђа коса пада на чело. Густе обрве готово се састају, а међ’ њима једиа дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек I I

затури шешнр и рупцем брише зној с чела. Мора бити да се с њом родио. Чудно она скаче на младом лицу. у сред кога сједи мало кукаст нос, а под љиме малени густп брчићи. које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевнма растресенн н ширн него под самим ноздрва ма. Доња му је усна мало внсила, а горља је мало издигнута. те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљснп као плот који је посрнуо. Лице му је поблијсдо ал’ не мршаво, а велнке смеђе очи до пола затво рене, жмире п увијек гледају на страну. Нма му двадесет и двије до и три године. Ништа не говори с кочијашем. Пуши цнгару иза цигаре. Гледа само око себе и као да није весео. А са оне боре на челу нс може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан н зловољан. Иде он у наше село и ено га гдје уђе. Хајд’, хајд’, па право у народ. Уставише секола. Гле дамо ми ко ће то бити. Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио. Не назва бога, само мало климну главом. Је ли овдје кмет?

Ми помислисмо да Ј‘е нов ћата, па поустајасмо. Кмет скочн: — Ја сам, господтгае! Господин човјек пзвади готову цигару, па тури у уста п наокришке, а све гледајући кмета, прпђе столу; заврати шешнр, наже се према попу н пружи руку. — Жпв био, сине! — рече пон. Ал’ господин дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку назад. Исправи се, па са стране бацн поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубље дође. Онда се опет лијевим раменом окрете кмету: — Гдје је школа? — Ту је, господине, одмах до цркве. — Води ме! — рече господин човјек. — атворена је! А ти је отвори! Ја сам наименован за учитеља у овом селу.. Гле!.. Нов учитељ!... Како то? Поп се исправи, па га стаде гледати. И ми се ослободисмо. Посједасмо опет, правепи и ње му мјеста, ал’ он не хтједе сјести веп опет вели кмет^ј.

—Дела брже! уморан сам. Отворн школу н пошљи ми фамилијаза. — Сједи, човјече! — рече ослобођен кмет. Ннје сабља за вратом. Учптељ се насмија, ал’ само лнјевнм крајем уста, и лпјево око са својем му се затворн, а онпјем другнјсм погледа кмета пајприје у опанке, па онда у капу. — Нену — вели, — хајде ме води! —Ама сједи, да пијеш штогод! — рече кмет. — Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, води ме! Кмет оде с њнме. — Какво је ово чудо? — рече Остоја Перушевнћ. Јал’ је нешто превећ лудо, јал’ је сасвнм мудро! Сељаци слегоше раменима и сами не знају зашто, дадоше се у неку тамну слутњу. Другога дана пзашао учитељ у механу. Сједне сам, намргоди се, па ћути. Поручи што год да једе, па опет у школу. Дјеце није било, јер је веп био јули мјссец, па због оно неколико дана до распуста не хтједосмо сазивати дјеце. Попа се клони, да је чудо.