Србобран

СГ101УАК

БроЈ 39*.

5КВОВКАМ — 5 ЕН.В >ЛГЕЕИ.Т РиВ 1 ићеА ћу 5ЕКВ1АМ Е01ЈСАТ10НАЕ АЈ<0 ВЕКЕУОЕЕМТ РЧЛБ ОР 5 ЕКВ РЕОЕЕАТ 10 М „ 5 ЕОСА" <43 *г*«1 аап <1 81ге«1 Кетт Уогк, N. V. Виашеи Мапакег: М. I. Рирш, 443 IV. азпЈ 51 ., ^еге Уогк, N. У. ТН.КГНОИ1: сни.*ка бма. Ед11ог: М. Тпуипас, 443 22пс1 51 гее 1 , Ке\» Уогк, N. ељмгрЈ и исоп4-с1*м та«ег вГ 1ђе Ро«Г ОМсе о1 Ие* Уогк. N. У„ «»4ег Гке аег о! Магсћ 1 , 1879-

Русија и мир Под тим насловом доноси овдашњи француски лист „Курир” Сједињених Држа.ва” уводни чланак, из кога, као француско мишљење, саопштавамо овај важан део. Аустроугарска се докопала једне изјаве г. Керенског социјалисте, који је у новом Петроградском кабинету министар правде — да би направила нову сплетеку о миру. А он је, у разговору који је имао са доппсником „Дејли Мела , тачно казао ово: „У области међународне политикс ја сам присталица интернационалисања Цариграда, независности Пољске и аугономије Јерменске, под руоким протекторатом.” Да се у овој изјави пронађу основице за аустроруски споразум, потребно је врло много добре воље, коју једино могу дати изглед иа пораз, незгодс у садашњости и бриге за будунпост. Цариград може битн и „интернационалисан само тако &ко се из Европе истера Турска — савезница Аустроугарске н Нсмачке. Да ли се бечки кабинет слаже са г. Керенским у чој тачци? Да ли нристаје да се ваепостави целокупна п независна Пољска под руским протекторатом, и Јерменска ослобођена од турског јарма? За сад је то мало вероватно. Осим тога. ,ако је г. Кереноки н нзјавпо да је присталица иитернационалисања Цариграда, из тога не излази да по такво решење превладати и онога дана када се буде вршила политичка реорганизација Европе, Истока и Африке. На супрот мишљењу г. Керенског може се ставити мишљење г. Мнљукова, министра спољних послова, који је у једном саонштењу за француску штампу изјавио ово: „Руска револуција извршена је да би се Русија опростила стега које су је спутавале и задржавале на путу победе. Она је успела да се ослободн и удвостручине своје напоре да би сигурније дошла до победе која је, ни внше ни мање, услов за њен опстанак. „Немачка победа значнла би то исто што и победа реакције, и лишила би кас свнх нада које смо полагали у победоносни свршетак рата. „Промена владе није изменила наше тежње. Мн више но икад желимо да Цариград будс наш, јер нам је неопходно потребан за нашу економску независност. Ми хопемо ослобођење угњетеннх народа у Аустроугарској. Наш програм руководи се увек старањем да оства.ри праведне тежње свих народа. „Тако исто државе које је Немачка прегазила у току рата, несревна Велгија, Србнја и Румунија, појавипе се веве но што су бнле у прошлости. „Ми намеравамо да створимо чврсто организовано југословенство. Ми всмо око славне Србије подиви непроходну ирепону за цемачке амбнције на Балкану. Ослобођена Русија не може имати других амбнцнја и других идеала до ослобоцењо народа којн су жртва немачке завојевачкс тезмве. „Ови ратнн циљевн изискују несумњпво потнуну победу. јер се без њс не би могли остварити. Ми вемо је задобити захваљујувн непоколебљнвој вољн која надахњује руски народ. „Реците Француској да руска демократнја осева за своју сестру, француску демократнју, живу и вечиту снмпатију. Русија и Француска имају у будуве само заједничких идеја. Внше но икад француско-руски савез постао је савез осеваја.” Довољно је прочитати ове енергичне и ггредане изјаве па да се оценн како су детнњасте неспретне измишљотинс Берлпна и Беча, и како су неоснована страховања да ве Русија нзневерити. Унутрашње стање у Русији остаје прнлично мутно. Још се не зна да ли вс бити сачуван монархнскп облик владавине, ублажен уставним п парламентарннм режимом. Може се, по извесним знацима, разазнатн да револуцнја за сад нагиње оснивању републиканског режима и да се основнн преображај установа, предузет усред рата, нсве извршити без потреса. Али, сревом, Руси не одвајају унутр)ашње рсформс од победе; напротив, они унутрашњу слободу хове да остваре победом слободе споља. тако да пораз Немачке чини главнн део ревочуционарног програма. „Немачка победа, велн г. Миљуков. значила би то исто што и победа реакцнје.” Савезници да-клс могу рачунати да ве Русија лојално нспунити своју дужност.

ПОЗИВ НА ПОСВЕТУ БАРЈАКА. Орп. Д. Д. „Св. Никола” бр. 291 СССС. у Мидлсексу, Па., поз 1 ша браву Србе и остале Словене из места и околице. да дођу на посвету нашег барјака, која ве се обавити на ђерђев-Дан 6. маја о. г. Особпто се моле друштва која су позва

на, да се братски одазову и да нам нашу славу увеличају са са својнм учешвем. Уједно молимо да нам се изволи пријавитн српско-православни свештенпк, који би тога дана могао бити одсутан од евоје парохије п чннодејствовати код посвете. Миле ћавив, председник Стеван Милив, тајнпк.

ЈУГ06Ј10ВЕНСК0 НАРОДНО ВХЈЕћЕ Сједнице Извршног Одбора у Вашингтону, Д. К. Дана 18 и 19 о. м. одржао је Извршни Одбор Југ. Нар. Вијева своју четврту редовну сједницу и то у просторијама Југословенске Канцеларпје у Вашинггону, Д. К. Осим текувих нослова Одбор је ријешио многа питања, ко ја; се односе на организацију и на заштиту нашега народа у Америци. На осиову начелннх закључака Одбора издаје Југословснска Канцеларија слпједева обавјештења: Б. Апелујс се поново на цјелокупни наш досељени народ у Америци да своју лојалност овој земљи не исказује с.амо нијемим покоравањем законима него што дјелатнијим учешвем у спремању н у вођењу борбе у ко-ју ова земља улази. Како је вевн дно нашега свијета још увијек поданик Аустро-Угарске, а један дио био до сада од аустријских агената свим срествима одгајан и прпказиван као присталица аустријске и њсмачке политике, потребно је да се пред цјелом америчком јаиности скине са цијелог народа нашег свака сумња нелојалности нли пристајања уз државс с којима ова земља није у нрнјатељству. Потребно је за то да друштва, колоније и поједннци настоје сваком згодом. и пред властима и у'америчком друштву и у новпнству, згодним псказнма и изјавама, приказати праве тежње нашега народа као лојалнс овој земљи а противне Њемачкој п Аустрији. 2. Наглашава- се да Народно Вијеве, његов Одбор и Југословенска Канцеларнја уживају потпуно повјерење средишњих федералних власти Сјед. Држава. На основу тога повјерења биве могуве узети у заштнту оне народпе лојединце и органнзације које бп можда требале заштите. Али је посвема природно да Народно Вијеве може да посредује само за оне појединце и организације, за које може јамчптн и које спадају у његов дјелокруг, а то су оне које примају њсгов програм н ступају у његов састав. За то је усвојено слиједеве начело: 3. Сав свнјсстаи дио народа, без обзмра да ли припада којој од добротворних организација, којс нису и немогу бптн народно-политичке организације, треба да се окупи у трн свеоппе велике народно-политичке организацнје, н то једну српску, једну хрватску п једну словенску; да све те три организације раде сложно и споразумно, окупљене у Југословенском Народном Впјеву као његова језгра; да те органнзације примају на себе јемство за лојалност својега члапства, које ве требати да у том смислу даде писмене изјаве; да се сви пословн народнн п сва заштмта народа н|»ше јсдино кроз ове организаннје чији ве чланови добивати нарочите легитимације које ве нм мовп у случају потребе послужити пред властима и послодавцима. , ^ 4. Тетри организације су: Хрватски Савез,'Срнска НАродпа Одбрана и Словенска Звеза. На сједници Извршног Одбора Народног Вијева изјавио је предсједник Хрватског Савеза, Дон Нико Гршковпв, да је Управа Савеза имала дана 17. о. м. сједпнцу у Питсбургу, Па. и закључила да у складу с овим начелима п формално ступа у Народно Вијсве. Предсједник Српске Народне Одбране, проф. М. II. Пупин је изјавио да ве у једнаком смнслу изнијети предлог на првој сједници Главног ОдбоГ а Српске Народне Одбране. Словенски чланови Извршног Одбора изјавише да се организовање свеоппе Словенске Звезе, које се вев врши на начпи сличан органнзовању Српске Нар. Одбране, оснива на томе да Звеза буде саставним дијелом Југословенског Народног Впјева. На сједници Извршног Одбора је у исто вријеме наглашено да ова организацнја народа у три групе не може никако да се схвати нити извргне као некакав сепаратизам, него једппо као најпрактичннји начин организовања што вевега броја народа. Нарочпто је пак установљемо да Одбор, као представник мисли југословенског јединства, у раду 'организатора Српске Иародне Одбране не глсда никаквога сепаратизма него насупрот настојањс да се мисао народног уједињења што внше учврсти у српском као што и у хрватском н словенском дијелу народа. 5. Легитимацнје, чији је текст вев одобрсн од америчке власти, издававе Југословснска Канцеларнја, преко Управа, члановима Хрв. С авеза, Српске Нар. Одбранс п Словенске Звезе, и то на основу именнка, којс ве Управе достављати Канцеларији пошто ве од тих својих чланова примити изјаве лојалности. КАКО ЈЕ ЦРНА ГОРА ЗАВЕЛЕНА ЗА ГОАЕШ ПЈ1АНИНУ (Крај.)

30. децембра 1915. на Цетињу иије бпло ни министара, ни Црногорске Банке, ни “куће” Петровпћа. На Цетињу је тога дана бнло неколико хиљада превареннх п напуштеннх, гладних н разочараннх људн. ЕГушке су јаш носнли, као да су тпм хтелн да докажу, да су још војницн, али војницп већ нпсу били. Били су једна обезглав.цена н морално клонула маса, која је била изгубила веру у све. Подељени у групе и группце, као мепи и погнутих глава, лутали су десно и лево цетињскнм улицама. Кад су се Кучи, Братоножићп, Лешњани, Цеклињани и Љу ботпњанп вратнли са Ловћена на Цетпње и нису тамо нашли

краља, ни владу, свима је пукла пред очима превара, сви су увпделн злочин издаје. Почели су грдптп н проклињаги на сав глас. Поломили су државне магацине, узелн све што су у њима нашли и кренули пут Ријеке и Подгорице. Аустрпјанци су били на Буковпци, планинском венцу између Његутпа и Цетиња. Цетпњско се становпиштво спрема ло да их дочека. Већ су се знали и људи који ће их дочекати. Већ пије било чекања п морало се ићи. 30. децембра 1915, у четпри сата после подне, вренуо сам са Цетпња за Ријеку, за Скадар. У четири и по сата био сам на Белведер. Време је било лепо и зимско је сунце залазило за Лов

ћен, који је већ био у аустријскнм рукама. Залазило је и сунце незавпсности ^друге срггске државице, мученнчке Црне Горе! ТаЈ моменат нећу никад заборавити! За време аустријског * напада иа Ловиен, за време пада, иредајс Ловћена и Цетиња, наЈвећи део црногорске војске надазио се на граховском и билећком фронту, ма да иа том фронту ннје било сем малих аустриЈских снага, сем малих, докалних сукоба. Бако се та војска тамо везала, како се њом маневрисало, да се случајно не би повукла к југу, да случајно не ои на време одстуннла ка Скадру, са срдском војском, испричао ми Је госиодин ЛндриЈа лубурић, сабирач иародних умотворина и етнографских нодатака до Херцеговдни за црдску Академију Иаука, којн јс с л,ооо херцеговачких дооровољаца избегао из Црие 1 оре и којд се сада налази да солунском фронту као заставник срдског добровољачког Одреда. 1 осд. Лубурић Је сии позиатог херцеговачког усташа Мргу да Луоурића, друга Стојана Ловачевића и његова је реч — реч Срба Херцеговаца, са којима је 50 година, као и са Србима из Црне 1 оре, трговао Никода Петровић. 31. децембра 1915- године прва одељеша аустриЈске воЈОке ушла су у црногорску престоницу. Но, заузећем Цетиња, Аустријанци још нису били иосавршили сав посао са Црном Гором Људска, жива снага црногорске воЈСке још је била ту, слободиа, у стању, ако не да одбрани издату Цриу Гору, а оио свакако да иође трагом српске војске. Ту Је војску, дреко 50.000 људи, требало стрпати у аустријску торбу. И краљ Никола се, са читавим својим апаратом, ставио у службу генерала Кевеша, главног командаита аустријских трупа, за достигиуће тога циља Та се издајиичка работа извршила овако: • — « После предаје Ловћена распли нуо се је као мехур Ловћенски Одред. Две су се бригаде: Катуиска и Ријечко-Црмничка, једноставно отправиле кућама. И тим се је, не само предала читава Стара Црна Гора, него и десном крилу аустријске војске отворио пут за Бар, Улцињ и Скадар. Тим се је отворио лут Аустријанцпма, да код Скадра прекину одступницу читавој црногорскоЈ* војсци. Тај је ко - рак био ирви и главии, да не би ни један црногорски војник у.макао. Херцеговачки Одред, кој*и су сачињавали Херцеговци и Брђани, држао се на грахошском и билећком фронту докле год Ј*е то било могуће, а онда се с њим маневрисало између Троглавл, Грахова, Никшића и Данилова Града све док је претворен у једну озлојеђену п разјарену мас у, која је изгубила хладнокрвност, по јам о ситуацпји и почела да се обрачунава са својим старешинама. Краљ Никола је врло добро познавао дух Херцеговаца и Брђана, да су они, кад увиде издају, могли клизнути са српск ом војском и он се побринуо да пм скрене пажњу на домаће ствар и, на освету, док десно крило аустријске војске не иређе Прг гморску Нахнју,, заузме Ска дар и на таЈ* начин прекине од ступницу читавој црногорсжОЈ' војсцп. Тај Ј*е краљев метод потгпуно успео, Ј*ер су Херцеговци и Брђанп, збиља, кад су увидели издају, у место да дигиу од свега руке, да гледаЈ*у на време и да одмах одступају ка Скадру, почели да затвараЈ*у и убијају своЈ*е старешине, да се искупљају и договараЈ*у како ће убити краља издајника и онда кренути са српском вој*ском. Тако су, преварени, закаснили и остали у аустриЈ*ском ропству храбри Херцеговци и Брђани. Санџачки Одред, ,кој*и су сачињавали Морачани, Ровчани и Васојевнћи, необавештен или на опако обавештен о догађаЈ*има којп су се развпјали у СтароЈ* Црној Гори и Херцеговини, н не сањаЈ*ући да десно крнло аустриј ске воЈ*ске маргапра на Скадар, водио је крваве борбе испред Ко лашина п АндриЈ*евице. Између 4—5 јануара 1915., у крвавом сукобу са аустрпјском војском код Ко.татпна, где су Аустријанци били тучени. пало је некодико

стотина храбрих Морачана и Ровчена. Санџачки Одред је дакле бно стално ангажован у борби са Аустријанцпма и он је видео издају тек после краљевог бегства и пошто је аустријска војска заузела Скадар. А тада је било доцкан, тада се није могло ни мнслити иа какво одстудање. Но најинтересантниЈе и најжалосније је оно што је учињено са црногорском војском која је бнла у Скадру. ..У Скадру је било десетак батаљона црногорске војске, коју су сачнњавали, већим делом, регрути из 1915. и 1916. године. Тој војсци није требао него један дан, или једна ноћ до Љеша. Сер дар Машан Божовић, командант те шојске, да је било у њему и трага официрског и српског поиоса, није требао него да окупи ту војску и да јој саопшти да је Никола Нетровић продао Аустријц Црну Гору. То је било до вољно. Да је само то учинио и опда прешао моет на Дримачи, данас би бар тих десегак батаљона Срба из Црне Горе било на македонском фронту. Али није учињеио ни то. Цетињски краљ је имао са Аустријом уговор, да јој са Црном Гором преда и последњег црногорског војника. II црногорска Ј*е војска, која се налазила у Скадру, после предаје Ловћена, упућена тамо са изговором: “да је тражи краљ, да хита осталој црногорскоЈ* војсци, да брани Црну Гору од АустриЈ*анаца!” Да ниЈ*е била демобилисана Ријечко-Црмнпчка Бригада одмах после предаје Ловћена; да је био само један батаљон црногорске војске на Суторману, са иешто артпљерИЈ*е, да заустави наднрање аустријске војске ка Бару и Улцнњу, Аустријанци би морали прво да заузму сву Црну Гору па да дођу до Скадра. Аустријанци би у том случају преко Подгорице, Тузи и Кастрата морали нћи па Скадар.Аустријап ци у таквом случају не би могли ни у фебруару 19 г 5 - стићи у Ска дар. И црногорска се воЈ*ска, сва, могла да пЗвуче и да данас, поред шумадпјских пукова, на македонском фронту буду и 50 батаљона Срба из Црие Горе! Јест, али то се није слагало са планом “цетињске царевине”, ко ја је несрећном сину Мпрка Петровића још пре неколико децеиија иикла у глави. И за то на Суторману није било ни пет црногорских војипка да зауставе Аустрпјанце. За то је десно крило аустријске воЈ*ске, без икаквог отпора, заузело Бар, Улцињ, целу Прнморску Нахију и 9. јануара 1915. стигло у Скадар, да прекине одступнпцу целој црногорскОЈ* војсцп, да не би Ј*едан црногорски вој*нПк умакао! Када је све тако, “лепо и поштеио” свршио са Аустријом; када је предао Црну Гору н црногорску војску Северним Турци.ма, краљ Никола се крепуо за Саи ђовани дп Медуа, где га Ј*е чекала Ј*една италпјапска лађа, да га, са десетак перЈ*апика и толико других ситпих и крупних његовпх слуга, пребаци па другу страну Јадрапа. 8. јапуара 1915. на путу пз Ска дра за Сан-ђованп дп Медуа, у Љешу, где је још био ГБегово Краљ. Височаиство Престолонаследник Александар, 'врховни ко мандапт српске војске, Ннкола је нашао неколико Црногораца, већим делом студената п чиновиика, међу којима н неколико воЈ*ника и официра, којп су случајно бпли избегли аустрнјском ропству. То га је свакако морало непријатно изненаднтн, али стари глумац нпје изгубио присус -тво духа и обратио се тим Црпо орцима са овим речима: “Црногорци, ја идем преко мој 1а у иноземство. Овде остаје ГБег опо Краљ. Впсочанство Престол огдаследиик Александар, мој узв игсенп унук, командант српске в< зјс.ке. Ја 1вас њему предајем и сј (ушајте њега као што сте мене сл ушлли!” П.осле тих речи, врло значајнт осртчи цетнњског краља на коЈ*е ћу се посебно освратити прво? « тгриликом, Никола ПетровиГ I је паставио пут за Сан ђован п ди Медуа, укрцао се истога , *ана за Бриндизи н рас.тао, рас гао за напек са српским народ ом у Црној Горп! Т азсо је Црна Гора заведеиа за Го.З' :тп Планину! Њ ујсфк, фебруара - марта 1917. ^ С. Богдановнћ.

Н11ЛАНЈЛАВЕ Борба једиог иоњичког пука. —

У очп светог Аранђеаа коњаници једиог нашег кољнпког пука гкиво су претресалп, хопе ји пук то вече бити смељен. Сутра пм је елава. Још раније набавл,е«о је у Солуиу: колач, свека, коњак, вино, колачи и све друго што је за елаву нотрсбно. Наређења за смепу још никако нема. Једии су тврдили са спгурпошву да је, па тражење командапта пука, одобрсно да тога дана буду у позадини и славу по срп ском обичају прославе. Други су доказивали да од тога иема ништа.' „Та л>уди, зар не впдите да мп живимо у доба поезпје... Рет.и ие нам: иајлепша је слава, да је пук V рововпма прослави...” И тако је п било... Командир првог еекадрона са својим официрпма нродужи рад на утврђнван.у положаја... Пијук и ашов у рукама вред ннх коњаннка одјЛшваше по тврдој косп која се спушташе у Бптољско поље. Очекпвао се иапад с наше стране, али било је пзгледа да ће в Кугари покушатн протиштпад, да колико толико своје положаје нобољшају. Трсбало је бити спремап на свс, п овај ескадрон ппје ништа нропустио а да се што боље за сваки случај не прппреми. Јјугарв, који су, изгледа, интензиван рад на овом ссктору Опли приметпли, отпочеше га гарати тешком артнлеријом. Разорне гранате прелетаху преко наших војника и, у почетку доста далеко, са огромппм треском п стубовима црног дима распрскаваху сс. На једаред једна граната наде па сам наш положај. Војницп се мало ускомешаше. Оип који су радили ис пустшпс будаке п ашове и брзо легоше у слабо ископане ровове. А када се дим поче мало растурати, војнипп завпкагае: — Погибе потноручник Бошко... Командир брзо потрча на ту страну. Покрнвен сав земљом, млади потпоручипк Бошко Јездић, с муком покушаваше да се извуче и опазпвши командира, оп се њему својственим благпм осмехом оасмешп. -— Ппје ништа... нпшта... само ме затрна земља. Угрувао се био јако. Готово ннје могао да стане на земљу. Команднр га је терао да пде неколпко дапа до коморе да се одмори, алп оп не хте ни да чује. — Којешта... Зар због ове сптнппе да пдем?! Нпје ми ншпта. Нашао је једну мотку с којом се поштапагае п... оста на ноложају. Сутра дан, па свстог Аранђела, тачно у 6 часова пзјутра, Бугарп су пзвршплп један од својпх пајјачих, најкрвавпјпх напада. Користећп со маглом, лцр гг ^ бацили па лаше првс редове п успелп су да с:е једна чета са положаја пешто повуче. Наш коњпчкп еекадрон беше приметио па веома блпској даљинл чптаве масе Бутара којп покуљаше да продру кроз направљену брешу. Они осуше паклепу паљбу. Мптраљезп зацпкташе, а пушке нашпх коњаппка затрешташс. Свакн метак пмао је своју мету. Бугарп су надалп као снопље. Неред п колебање одмах се прпметп. па се у брзо претворп у очајно бегство. Коњаппци су бплп весели преко сваке мере. Рачунали су да је бугарскн папад бпо одбпјец. Али су тада још бплп у заСлуди. Својом убиственом ватром науднлп су нам бпли у толпко што је бугарска резерва за својом претходнпцом протрчала кроз отворену брешу. Војплци то у брзо опазпше п почеше довпкиватн своме комапднру: Господипе мајоре, ево Бугара пама за лернма... И збпља, у тај мах сасвим пза њпхових леца Бугарп у трн пут јачем броју полетеше уз брдо, урлнчугш њпхово: „ура”! Комапдпр се не даде збунитп. Наредп одмах „јурпш за спас частн српског оружја”. Сви коњапицп одмах пзлетеше пз ровова п право „на бајоиет” полетеше Бугарпма. У првпм редовнма опет је свуда потпоручник Бошко. То впше нпје бпла борба, то је бпло клање. Једно време нпје се чула пушка. Само је пож п кундак радпо. Главе су прскале, грудп еа бајонетом бодепе. Нашн нрвн отпочегае и бомбе бацатп. Падале су у пзмегаане Србе п Кугаре п убпјале, рањавале, односпле ноге п руке п једнпм п другпм. Пренеражепп оваквпм отпором Бугари, п ако у трп пут јачем Ороју, нададоше се у бегетво. Али је век бпло доцкап. Појачања пашнм стпгоше п они у брзо готово свп живи беху похватапи. II наши су коњаипци пмалп тада прилпчно губптака. А највекц је губптак, што је у том јуришу, смртно погоцен у чело, пао и храбрп водппк коњичког ескадрона потпоручппк Г.ошко П. Јездпћ. Бпо је п по добротп и по храбростп п по умиљатостп дпка целог оскадроиа. 0плакан је п ожаљен од свпју којп су га познавалп. У простом, од мунпцпскпх сапдука начињсном, мртвачком саидуку, покрпвен жутим војничкпм шаторскпм крвлом. лви као најлепша девојка — сахрањен јс овај добрн н племеннтн младпк код цркве села Врањевцп, где га узалуд очекује ста ра мајка. сеја. браћа н остала родбипа. ЈЈитољскп ђачићп!... Кад са вашпм учнтељнма поцетс у нћптп.у по околпцл Битоља, попесвтс цвсћа п украспте гроб овог јунака, који је пао за слободу Бвтоља... Та оп је тако млад Оио... Нвје пмао впше од 22 годнне. (Из „Ратног Дневппка”.) Бор....