Српкиње у служби отаџбини и народу

10

дрена. У болницама у унутрашњости Србије жене су одмах, као што смо већ напоменули, и као лекари и као болничарке заменуле велики број људи. Ну, не само у варошима, него и у пољским болницама недалеко од бојишта биле су оне вредне и предане помагачице лекару. Фијук куршума, грмљавина топова, који су често и до њих допирали, нису сметали овим анђелима храниоцима и утешиоцима, да са осмехом на уснама теше и храбре тешке рањенике и самртнике. Биле су оне још и веза између рањеника и његове удаљене породице. А кад је посао допустио седале су оне с.књигом у руци поред постеље рањеника, да би му читањем прекратиле време и одагнале суморне мисли са његовог чела, или би училе писмености своје лакше рањенике и реконвалесценте. Напоменули смо раније да су се 25 жена лекара Српкиња одмах по мобилизацији ставиле на службу и под команду војног санитета. Оне су распоређене по војним болницама у позадини као шефови, јер су лекари људи били већином у пољским болницама и на превијалиштима. Оне су веома савесно вршиле своју дужност, нису уступале људима лекарима, ни у знању, ни у издржљивости, како код рањеника и код болесника, тако и код епидемије тифуса, пегавог тифуса и колере. Вршећи своју лекарску и самарићанску дужност многе су пале као жртва страшних болести. Поменућемо од њих: Д-р Даринка Бабић рођена у Ваљеву 1886 год. По свршеној гимназији као питомац ваљевске општине буде послата у Берлин, а потом у Цирих, где заврши своје студије и буде промовисана за доктора медицине 22 децембра 1911 год. Радила је у болници као помоћник, а по положеном државном испиту постане лекар ваљевске општине. Завреме великог рата радила је у резервној болници у Ваљеву као шеф 1914 год. Завреме прве евакуације Ваљева буде премештена у Пирот, где је такође била шеф и неуморан радник. На њу преморену и изнурену наишао је тифус и пала је као жртва 1915 год. Д-р Јелка Попадић рођена у Паризу 21-111-1886 год., гимназију свршила у Београду, а медицину у Нансију. Промовисана 1911 и постала лекар болнице Брок у Паризу. Завреме рата 1912—1913 похитала је у Србију и као среоки лекар у моравском и алексиначком срезу чини велике услуге болесницима цивилним и војним. Доцније постаје лекар окружне болнице у Алексинцу, а завреме светског рата шеф болнице у Књажевцу, где је организовала и школу за болничарке. Умрла је од запаљења плућа, које је добила вршећи веома предано своју дужност; не штедећи себе нимало. После ослобођења иде у нове крајеве и тамо као прва жена лекар врши пелцовање деце. Д-р Зорка Поповић-Бркић, рођена 1878 у Шапцу. Свршила гимназију и филозофски факултет у Београду 1896. Као професор радила у српским гимназијама: Солуну, Плевљу и