Српска књижевна задруга у 1895. години : годишњи извештај

Г. Сима Н. Томић пзјављује да није имао намеру да осумњичи рад управин, већ је само хтео да управа мање обраћа пажњу на форму и спољашњост књига, па да да више књига и да боље пази на њихову садржину, да буду приступачније народу, за који никако нису дела као што су „Бијесни Роландо“, „Ив науке о светлости“ итд.

Г. Љубомир Јовановић налази да је овај последњи прекор врло крупан и ствар засебне природе и да нема везе с питањем о коричењу. Ако издања Задругина нису за народ, онда управа греши, што мисли да јесу и што се ослонила на досадашња одобравања у штампи. Управа пак је мислила да јој је оно задатак, што су јој правила ставила у дужност, и да према томе има и извесну публику, те се није обзирала на другу, на коју би сад хтео предговорник да се управа осврне. —— Напомиње још да се на коричењу не би могло толико уштедети, да број табака годишњих издања порасте на 200 и више, већ би се једва могло добити још 16—20 табака, а сва та издања дотрајала би за неколико година.

Г. Лаза Обрадовић хоће, кад је већ пала напомена и о самим издањима, да каже шта је он по народу чуо о књигама. На скупштине Задругине долази само интелигенција, а не маса, те је управа можда чула једностран суд о књигама. Али он је у народу чуо да књиге не одговарају намењеноме циљу. Тако нпр. у путописима др. Милана Јовановића има толико етраних речи, да народ не разуме шта чита.

Г. Живојин П. Симић мисли да Задруга до душе издаје књиге за народ, али тоне за онај народ, који тек уме читати, већ за народ почевши од онога па