Српска књижевна задруга у 1899. години : годишњи извештај

УШ

другиним, па је засебно говорено о његовој лирској појесији. У предговору Лазаревићевим приповеткама говори се о Лазаревићевим нештампаним одломцима и тим је допуњен предговор прве свеске, где је о другом свему било говора. На послетку је Сима Матавуљ испричао живот Пјера Вијода (Лотија) и казао колико је потребно о раду његову па је прешао на роман који Задруга штампа.

Све су ове књиге већ лане биле објављене скупштини: да ћеу УЈШ колу изаћи, сем „Исландскога рибара“ који је штампан место обећаних _Мртвих душа“ Н. В. Гогоља. Ова је замена учињена с тога што се видело да се са штампањем „Мртвих душа“ неће моћи бити готово на време онако како се у управи желело за ово коло, и како се успело, те је за то и узет „Исландски рибар“, мањи обимом а готов пред управом.

У ових седам књига УЈШ кола три их припадају српеким класицима, две савременој српској белетрији а једна туђој, и једна поуци.

Међу класицима најстарији је Доситије на крају ХУШ и почетком ХТХ века. Његова „Домаћа писма“ настављају и допуњују у ранијим Задругиним издањима његове четири свеске: „ћивот и прикљученија“ и „Басне“. Ова писма допуњују колико поуку коју је Доситије пружао савременицима и потомцима у своја два главна дела, толико и његово причање о самом себи у „Животу“ његову. Ако се писма не могу с тим његовим делима мерити по дотераности и заокругље ности облика, она нам с једне стране боље но друга икоја приказују душу оног искреног, добру радоги доброћудног старца Лоситија, чија слика и као пример данашњем колену не може без добрих трагова проћи, а с друге стране пружају и овде обилато оних истих узвишених мисли и племенитих покрета који Доситијевим списима извојеваше њихово јединствено место у историји српске књижевности. |

Књижевност Доситијевих ученика у другој четврти нашега века приказују у овом колу „„Лирске песме“ Милутиновићеве. Оне припадају оном „славено-