Српска књижевност у XVIII веку

8 ЈОВАН СКЕРЛИЋ | чуждих книг, в оскудени телесних потреб, в хитошти,«“ ')

У таквим приликама, стара српска књижевност је била угушена, п немајући никаква додира са новом српском књижевношћу, остала, је без утицаја, на њу. У ХУШ веку једва се нешто мало зна за старе споменике српске књижевности. Владика Василије Петровић, у писању своје Историе о Черноп Гором (Москва, 1754), служио се нешто мало старијим рукописима, родословима и причама о боју косовском, и помиње „историје древније« које утеперђ обрфталотса во Авонскоћ Горђ у Хилендару и вљ Сербли, у лаври Студеници, у Дечани, у Сербскоп патрјархји Пекскоп, у митрополји Черногорскои Цетинскон.«“ Кирило Живковић издаје 1794 године,у Бечу, али „сокрашчено еже и очишченно«“ Леите Сватихљ Сербских Просвђтителет Сумеона и Саввм, списаннобе „Дометјаномљ Теромонахомљ Хилендарскимљ во свлтоп Горђ Авонстђа. ученикомљ свлтаго Савво Перваго Архлешекопа Сербскаго. Јован Рајић био је у Хилендару 1758 године, и тамо се упознао са старим српским рукописима. Он о томе сам прича: „с великим труДом и опасностију живота чрез турештину пројдох, изискиваја в тамошних стран манастиреј наших древностеј рукописи, еже и случило сја неколико такових достати, из којих и екстракте учиних за будушчују моју историју.“ Али то су били оскудни и непотпуни податци, и Рајић је описивао средњевековну српску историју, не знајући ни за списе Св. Саве, Доментијана, Константина Филозофа и Григорија Цамблака; Душанов законик био му је

1) Љубомир Стојановић; Старт српски записи и натписи. Београд, 1903, књ. П, стр. 38. ј