Српска књижевност у XVIII веку

452 11177 ЈОВАН ОКЕРЛИЋ

желанијем<“ да буде на корист „јединојазичником својим“ и да их истргне из „невјежства и сујеверија<“ у којем су били. На томе путу, он доследно иде стопама Доситеја Обрадовића, у доба када је » Србски Сократ“ тек. започињао свој рад, и када његове смеле идеје још нису биле прихваћене у српској књижевности. Он слободно, не водећи рачуна о незадовољству простих и непросвећених људи, примењује критичке идеје свога учитеља, и осуђује „шкодљиве и убиточне“ народне обичаје и црквене празноверице, у име чистих учења првобитног хришћанства, али нарочито у име здравога разума и практичне корисности.

Још већу заслугу Мушкатировић има као први скупљач народних умотворина међу православним Србима и у нашој књижевности писаној ћирилицом. Он није народне умотворине скупљао са оним идејама и уверењем које је имао Вук Караџић, ученик немачких романтичара, да „народно благо“ најбоље изражава „народну душу“; он их је скупљао из практичнога, утилитарнога разлога, увек у основној просветитељској идеји ХУШ века: да својим сувародницима и једноверцима покаже шта. треба радити и чега се треба клонити у животу. Та његова збирка није испуњена само народним умотворинама, она није ни систематска ни потпуна, али то је први посао своје врсте у нашој књижевности. И ако у критици црквених установа и народних обичаја Јован Мушкатировић иде за Доситејем Обрадовићем, у прибирању народних умотворина он, за неких тридесет година, ступа пред Вуком Караџићем. Затим, он је један од најранијих писаца наших који су почели истицати „простачкви“ народни језик, и служити се њиме у књи-