Српска књижевност у XVIII веку

456 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

он се враћа у Нови Сад са штампаријом набављеном у Лајпцигу, и чини покушаје да дође до штампарске привилегије. Свештенство и народ потпомагали су га у тој намери, и сам митрополит Стратимировић већ му је дао наруџбине за штампање појединих црквених књига. ) У мају месецу Јанковић поднесе молбу конгрегацији бачке жупаније, наводећи своју спрему за штампарски посао и да је Бечи сувише далеко од српскога народа. Та његова молба, буде упућена краљевској консилији. У исто време пише штампару Курцбеку у Беч, покушавајући да, се са њиме споразуме, напомињући како има намеру да крене један лист на српском језику. У место одговора, Курцбек се обрати жалбом Краљевској Угарско-Ердељској Канцеларији, и Јанковић најзад новембра. 1790 буде сасвим одбивен. После тога Јанковић није дуго живео. Још као млад човек у тридесет и четвртој својој години, умро је 1792 године. у Новом Саду.)

Емануило Јанковић је радио на лепој књижевности и науци. Од научнога рада, или тачније рећи од популарисања природних наука, остао је од њега један мањи спис, који је изишао у Лајпцигу 1787: Физическое сочиненле о изсушенпо и разођленио воде у воздухђ и излененле разливанљла воде изљ воздуха на землло. Немачки лист АПдетегпе ГлетафитДелћитд за 1788, наводећи да је то само један оглед из веће пишчеве физике, вели: „садржај и Форма

ђ Митрополијска Архива у Карловцима, 1751, Е/158, 168.

2) Доситеј Обрадовић ставља његову смрт у 1791 годину. 12 октобра 1791 цише он из Беча Јакову Чокрљану у Велики Бечкерек; „Чуо сам да се наш добри пријатељ Емануил Јанковић представио. Бог му дао вечну радост, такође и нами кад и на нас време дође“. „Домаћа Писма Доситеја Обрадовића, издање Српске Књижевне Задруге, стр. 85.