Српска књижевност у XVIII веку

47() ЈОВАН СКЕРЛИЋ

апстрактним и техничким изразима снабдевен руско-словенски језик изгледа му једини кадар да уведе човека у„в веја тајни мудрости Сократа и во всја тајни љубомодрија Лајбница и Канта“. Он је убеђен да се народним језиком не могу казивати дубље и научније ствари, и да ће требати много стотина година па да се народни језик усаврши и подигне до правог књижевног језика. „Всеобшча паче корист наша ишчет, да ми преизобилност, пространство, красоту, њежност и стил, велељепнују силу визраженија јего нишчетје простаго језика предпочитим«. И он је био доследан тим идејама, боље но ико међу Србима писао је руско-словенским језиком, и свим силама се трудио да тај језик сасвим одомаћи у српској вњижевности. У томе је ишао тако далеко, да су поједини његови састави писани правим руским језиком ломоносовскога периода, али неразумљиви за велику читалачку публику српску. Доситеј Обрадовић, који је иначе поштовао његову спрему и „остроумије“, писао је: „Наш преизрјадни Терлајић, он прекрасно и преслатко славенски пише: он је у томе стилу наша пчела, и наш Ксенофонт. Али нека ми његова мила љубав опрости: то није за Сербље сељане, за које смо ми дужни много старати се и трудити, зашто је у сваком народу сељана највише и преконајвише«“.')

Тај језик био је највећа сметња Трлајићу. Он има широке просветитељске идеје, и као Доситеј тражи »„благополучије, мудрост, благонравност человјека и народљубије, искреност же и дјејствително всетшчаније к обшчој користи и благополу-_

5) Мезимашљ 1. Достева Обрадовича, Будим, 1818, стр. 43.