Српска независност

БРОЈ 44.

СУБОТА, 19 ДЕЦЕМБРА 1881 ГОД.

ГОДИНА

^ВЕ ЗА СР2ШГ: на ГОДЦИУ 24 ДИН., iiа ПО ГОДИНЕ 12 ДНН., НА чЈгтпгт ГОД. 0 ДПН. ЗЛ ССТАДБ ЗЕКЉ2 Н2. ЗаГКДЕСКОК ПСЛГСТ0К7на ГОДННУ .40 ♦ГАНАКЛ, ПА ПО ГОДПНК 15 »р. на ЧЕТВРТ год. 8 Фр. 31 Л.70Т?0-7ГА?СКГ: на годпнј" 15 •ОГ. У клпв.. па по год. К ф. а .Ч чкгпрт год. 4 ♦. ЗА СВЕ :стт I?}г'Л,ЗЕ : НА ГОДННУ 36 ♦гли., НА ПО ГОДПНЕ 18 ф1»., НА чкгвгт год. 10 ФР.

ИЗЛАЗИ У БЕОГРАДУ четврши, сувотон « недељом

ХХЕ^О^Г 1

»ткдпнштно јв Ј1 ЛДМННПС1ГАЦПЈА >■ кут.и г. Томк Л ндрпевнлл овнјц&вв ВЕНЛЦ.

ЗА ОГЛАСЕ РАЧУНА СЕ: ИРВИ цут 20 ДИН. ПЛРА ОД РКДА, А ИОСЛК СПЛКИ Ш'Т 10 цр. ЗА НРИПОС.1АНО 60 НАРА ДИН. «>Д |%\Л. Рунописи шаљу се уредништву, а претплати адтинистрацији ?>СР Д С К 2 ЗЕЗЛЗПС20СТ П"РЛ КОППСМ НЕ ВРАЂАЈУ СК. НЕПИАТ.ЕНЛ ИПС.МЛ НК ИРИ.МАЈ.У СЕ.

АУСТРО-УГАРСКИ ВОЈНИ БЕГУНЦИ « „8КДЕЛ0В*ЧНЛ" вЛИДЈ Критнкујући, по својој журналис тпчкој и патриотској дужностп. копвенпију наше садање владе са Ауетро-Угарском о издаван.у бегунаца. мн смо, између многлх мана те конвенцијс. изпели на јавност и ту: да Ке Србнја по тој конвенцији дужна битн Аустро-Угарској да издајс н војне бегунце. .. Впдело' - нам је тада охоло од говарало да то ннје истина. Оно нам је пребавдвало ,да је то нечцкспо што мн пз чланова I н II те коивенцнје нзводнмо, да ћс Србија дужиа бнтп да нздаје Аустро-Угарској

и војне бегумце

". У

својој иадутостн

„Вндело" је ншло тада тако далеко, да је нашу крнтику хтело да нредстави к«о иеку бесмнсаицу. Војни бегунци, говораше „Видело", пли су, поред бегства из војске, учннилн у Аустро-Угарској^ каЈ ;ав простн злочип илн преступ. и онда бн сс издали ио члановниа: 1 и II конвеицијс као ирости злочннци ц преступннци. Или они нпсу учнпнлн нп је.дан простп злочнп илн прсс.туп споменути у члановнма: Г п II, и онда сс не би моглннздатн посмислу тих чланова. Ми смо у нашој критиш! и одговору јасио разложилп и доказалн, да јс без пкаква основа ова тврдња .,Внделова". Члан треЧи исте копвенције правио је ннштавом сву одбрану , Виделопу ". По том члану, АустроУгарска пе би могла . изданог јој бегунца, суднти с.о.мо ,ш политичнц кривнцу; а за сваку другу. па сљедствено н за војно бе/ство , није јој оном конвенцијом забрањено, н по томе могла бп га за ово судити. О истннитости ове наше поставке : да ,је по конвенцнји о пздавању крпваца Србија дужна Аустро-Угарској издавати н војнс бе/упцс, ми смо потпуно билн убеђенн. Но кад нам ,је „Видело" стало то одрицатн са онаквом одлучношћу какву нађосмо у н.еговпм одговорима на нашу кригпку: и кад нам некн од наших пријатеља изјавпше сумњу у основа ност.ове наше поставкс, - онда је, право да речемо, било времеиа, када ' мо п ми сами почели колебатн сс у томе. У том колебању мн смо дуго и дуго размнии.али о тој нашој поставцн, и најнослс смо дошлн до потпуног уверења : да је она умеспа. Но прп свем томово иас не би определило, да још једном узмемо перо у руке за ову нсту ствар. Да ово учипнмо. пас је нокренуло само то. пгго смо ту недавно добнлп нссумЦ-ИВ доказ, да ону нашу поставку »матрв за умесну једна таква лнч-

ност, којој „Вндело" зацело неКе противречитн. Та лнчност, ннје нико фугн. ве.1> садањн мннистбр упутрашп.их послова, Гарашапнн. Овај, вндн сс, разуме као п ми, да је но оној конвенцијн између Србије н Аустро-Угарске о пздаван.у крпваца Србија дужна нздаватн и војне бегунце. Гарашанин шта впше, аеГ, и практикује то. Мн иојимамо врло добро сву тежпну огаквог тврђења против једног мнннстра. Зато ћемо у меето пашег резоновања, предходно да пу стимо самог Гарашанина да говорн о овомс. Навешћемо ње/оп зваинчни акат, којн нотнуно но-гврћује ту нашу поставку о нздавању војних бегунаца Аустро-Угарској. Ево тог Гарашаннновог званичног акта : „Овдашњн Аустро-Угарски конзулат доставно је, да је резервни В0ЈННК негаадпјске регименте барона Вебера бр. 22. Иван Марјаповић — Ђаја, у месецу Новемб]|у 1875 у текао н да је под 30. августа 1875 проглашеи за војног бегунца". п Иван је родом из Кол.анл среза сињског у Далмацнјп. рођен 1Н45. годнне, вере православне. нежењен, без занимања, стаса високог, косе | смеђс, чела внсока, обрва смеђих ј п очију, носа сразмерна н уста. лнпа дугуљаста, говорн талијанскн н срнски. „Усл.сд молбс поменутог конзулата министар умутр. дсла преноручује свнма полицајским властима, да Ивана у свомс нругу нотражу п с' нађеним на.длежпо аоступе и . „ПБр. 15.818. Из подицијског одел,ења министарства унутр. делз, ј 27. Новембра 1881 године". 'Видп број 270 „Српских Новнна". од 8. Децембра ове годпне). Овај званнчап акаг министра Гарашаннпа показује јасно: да он наређује нашим полицијскнм властнма да ухвате аустро-угарског војно/ , бегцнца , н ако га у Србнји ухвате да га Аустро-Угарској издаду као чистог војног бегунца. Јср да Га рашаннн не би хтео тог војно/ бегукца издатн Аустро-Угарској. он не бн ни нарсђнвао да сс по целој Србијн хвата и са њим „ иадлсжно ноступи". кад ни Аустро-Угарека власт н не наводи, да је речени војии бегунац унинно какав прост здочин или преступ. У оеталом да оно „надлежпо поступи" донста значн у званпчком језнку. да бн се ухваћенн војнн бегунац издао Аустро-Угарспој, најјасннји је доказ опет у другом званнчном Гарашаннновом акту, у коме он, оиет ио молбн Ауетро-Угарског конзулата, и за простог лопова злочннца

такође наређује. да се н са њим надлежно поступп" (види нсти број „Сриседх Новина") а познато је, да овакве нросте зликовце Србнја нздаје Аустро-Угарској. Сме ли н после оваквнх званнчннх докумената „Видело" тврдити, да по „ виделовачкојконвенцијн Србија неће издавати Аустро-Угарској и војне бе/унце?\ Нпсу лн ова званпчна документа најочнтнјн доказ да баш онај министар, који је но закону надлежан да решава о издавању бегунаца, разуме најновију своју п својих другова конвенцпју о нздаван.у крнваца тако : да ће Србпја дужна бпти Аустро-Угарској да нздаје и војне бегунце ?! Зар мн онда ннсмо нмали право, што смо одма још у ирвој критицп те коивенпије, то псто гврднлп ?! У ннтересу паше отаџбине, мп бн волелн. да је наше мишл.ење остало иогрешно. Алп кад, на жалост, ово ипје^ онда смо свакако захвалнп садањем мннпстру унутрашњнх послова, што нам је својим званичшш актима дао доказе иротнв „внделовачког" утоворача и бранноца оне конвепцнје са Аустро-Угарском, који је епорио ту обвезу Србије о нздавању аустро-угарекпх војннх бегунаца, Но н ако емо за те доказе захвалнн мннпстру Гарашаннну, опет нас ни осећајп захвалности нс могу уздржатн. а да овде не изнесемо на јавноет, како је Гарашаннн оннм актом о нарећеном хватању и издавању аустро-угарског војиог бегунца погазио важећн закон. Зна се, да она наша конвенција о нздавап.у криваца са АустроУгарском још није ступила у важпост, јер Аустро-Угарска законодавна тела њу још нпсу усвојпла. А све докле у обојпм државама уговорачима Србији п Аустро-Угарској законодавна тела ту конвепцпју не усвоје. н докле обостраис владе то уевојење надлежннм путем н начпном једна другој не саопштс, — дотле остаје у обојпм зсмљама свс по старом. 'Го јс онште позпато правн .10 у међунар6дно»1 нраву. Ову истнну не могу норицатн пи „Виделовцп". којн нначс радо поричу све што не иде у нрилог н.нховнм партајским радњама н ингсреспма. (!а тога иод нас у Србнјн за оваквс случајевс иа.жи // .џишс закон блаженопочнвшег Кн.аза Милоша, којп гласн: „Тачка 1. „Сходно Књажевском решен.у од 28. Нов. 1858 год. В.У" 1144 пмају се. на захтевање дотичнн странн влаети, н унанредак нздавати од Ссгунаца само злочннци. а други категорија бегунци не^е се издавати. но^окле

I С У У Србији. подчинпће се законнма зема.Ђскнм. „Ствари државне, као што је оружије са својим прннадлежностима, које би се ири војним бегунцима нашле, имају се одузпматн и дотичној страној власти иовратпти" 1види закон од 20 Јануара 1860 ВЛ? 171, Збор. 13, стр. 51. То је даклс јох« важе(м закон. по коме Србија н<издајс. Ауетро-Угарској њенс војне бегунце. За'тај наш закон зиалс су јамачно и аустро-угарскс властп, па зато од 1875 годинс пс тражише тог бегунца за све време владавнне либералаца у Србијн, већ тек сада. надајућц се снгурно, да ће им, позиата слабосг п попустљивост садањих српских мпннстара, и овде учпнити устунак. И гле, Аустро-Угарска и није се нреварнла; Гарашанин јој је доиста п учинио по тражњи. н ако /азсГм шкон, којијс јои/ у важиости!! Овај наш мипистар као да се баш најмио да гази српске законе, у корнст Дустро-Угарске!! Нреће је, нротнвно важећем закону нздао Аустро-Угарској српске /ра/јане Стевана Радошевића-Свраку и друтове. те нх је Аустро-Угарска власт стрељала: а сад издајс Аустро-Угарској њене војне бегунце, н ако им је закон нок. Књаза Милоша дао снгурно прибежиште у ("рбији. Ово гажење важеГи.т .тко//а од странс министрз Гарашанина нлн је но незнању, што он не познаје законодавство својсземље; нлп јс памсрно гато хоће да се удвори Лустро-Угарској. Вило једно. било друто, свакако је то рћава карактсристнка за човека, који је узео па себе улогу, да као миннстар. руководи државним иословнма. У првом случају жалоено је, кад се један човек усудио сестн на министарску столнцу немајућн ни оно познаван.е законодавства своје земље, које се претпоставља н код најобнчнпјег чнновнпка. А у другом случају несрсћно је за земљу, у којој министар рушн оно. што греба да му је највећа светиња, ///зи закон само . I'/ се ///' и/мери / тр/ши/иш Иека г. Гарашанин бнра од овог двога, којс му јс драго; осуда народпа снгурна му је ирс нлн иосле. У ирвом случају : да је бно лакомислен; а у другом: да ннје као мнпистар, одговорио својој савести н дужпости.

ИСПРАВКА. броју 43 пашега лнста у чланку уводном нодкрале су сс некч.-