Српска независност

— 46 —

један члан полицпје, једав писар и један жандар. После су дошла и два чпновника Француског посланства. Комисија је уаела све стварн аод секвестар. Зар тако мисли влада оснгурати интересе Србпје од светске пропалппе, Бонтуа? Зар за тешке српске мнлионе да се Србија мора задовољити тричавим дрвенарпјама, дпвитима и четкипама Бонтуових слугу? После секвестра намештеиа је на вратима стража да чува-силно благо што су га нашли у Бонтуовој београдској радионици. Благо нама! Горњи листови јављају, да је г. Чеда Мијатовић поред све хптње да што нре загрли свог слачајшег Бонтуа у париској апсани, пиак нашао времена да у Бечу походи мпнистра спољних послова, г. Калнокију и да се с њим подуже поразговара. Мпсли лп г. Чеда, да су наше обвезнице у гр. Калнокпје и да 1,е их од њега моћи псплакати? Или мнсли. да ће Калнокијева милост ублажитп огорчење Србпје? Говорн се у самим виделовачкнм круговима, да је српски посланик у Паризу, г. Мариновнћ, иоверионашу железничку кауцију од 4 милнона, што је од Бонтуа примио, у место по закопу, Француској банцп (Ваи^ие Зе Ггапсе), — Бонтуовој пропалој Генералпој-Унији. те да ће нам тако и та кауција по свој прилнци, или стубоком пди већпм делом лропасти. Ако се то обпстипн, онда би се морао протпв' крнвца. ма КО био, одмах повести судски поступак ако Србија хоће да је. не велпмо уставна. иего само правна држава. Хоће ли, смели и може ли то још оеа влада учинити, видећемо. СА НАРОДНЕ СНУПШТИНЕ Примајући адресу већине скупштннске, Његово Внсочааство Књаз, поздравио је деиутацију овим речима: Господине Председниче -Примајући из ваших руку овај свечаии акт Народне Скупштине п у њему нове доказе просвећеног патриотизма н истинптс оданости према Мени и Моме дому, радујем се, што Ми се тим даје понова драгоцена прилика да могу преко вас уверитп Народну Скупшгину о мојој безграничној љубави према верном Ми народу, према драгој нам отаџбини.

Мило Ми је што и ове годипе већ из ј дојакошњих радова ваших видим, да већина народног представништва продужава дисати оним истим духом реда, који I је засведочила прошлогодишњим својим ! радом. духом, к<ји је једини кадар да | осигура правилан развитак земље, њених I грађанских слобода и права, да учврсти њсн спољпи положај њен углед. Али не могу, а да строго нс осудим што у заносу партијске борбе једап део народннх посланика нсће да врши Уставом прописане им дужности. заборавља на поштовање дужности према основи државпога организма, према самом духу уставности. Они који тако радс требали би да ; увиђају последице свога рада требали би да буду проникнути тим убеђењем да нема те уставне земље, у којој би мањина сама себи дозвољавала право да се не покорава законитим закључцима Народног Представништвз. А Ја, који по Мом положају и по Мо; јој дужности пратим све што се збива V земљи а све посматрам са тачке с које се много даље види, са које је | Мени у дужности да свагда даљс гледам Ја нећу да вам кријем, да сам тврдо { убеђен, да је тај пут опасна и клизава | стаза која само м-<же да спречава правилан развитак државни и земаљски. На I том путу се много више рескира, бацају ' се на коцку много светије ствари него ; што они могу да угледају кроз маглу ј своје неодмерности. Иа баш за то, што много даље и много боље видпм, баш зато не могу и нећу да заборавпм ни тренутка на Моје дужности према земљп и Ја ћу пх све до ј последње испунити. Свестан својих права као и својих дужпостп према народу а скроз проникнут љубављу према њему и ?емљи, Ја ћу вазда пред њим стајати као поузда: ни и решени чувар реда, правде и среј ће наше миле домовине. Ја нећу никад дозволити ни часа да I се политичке тековине Мојих дедова и Моје за које је народ жртвовао своју најнлеменитију крв. за које сам пред народом одговоран, изиграју лакомислено правцем који би био самоубијство за ред у земљи, за спољни њен положај. То народ има права од мене захтеватп.' а Ја ћу том очекивању одговорпти. Ја му за то дајем моју владалачку реч. А ви, господине председниче, носите ове моје речи Народном Представништву, а и ви сви, господо посланици памтите их. | сећајте их се вазда у скупштини. у на' роду кад будете у његовој средини.

Устанак на српском југозападу Од пеко доба стижу само званичне депеше са бојншта. Друге се никако не пропуштају. Већ то страховање показује врло јасно. да аустријска ствар врло траљаво етоји п да се устанак шири и снажи. Према томе ваља и званичне депсше Јовановићеве знати превести на „нрост српски дијалект", као на пример ону најновију, којом бар.

Јоваповић јавља, како се „генерад ЦвсјиК 25 (14) јан. у вече кренуо из Мостара са 2 батаљона и једном батсријом на Зимије, а са једним стрељачким батаљопом из Чевесима на Луке. Сутра дан пређе с том војском преко /К>,аба на Кулу. Липсту и Главатичево. Изненада стадоше с десне обале Неретве жестоко пуцати на предњу компанију; у исто доба борио се стрељачки батаљон с устанпцима, који се беху згодно убусијали на десној обали Неретве. Пошто се устаницн, било их је око 1000, на свој линији повуку, цреноћи војска на своме положају и вратп се сутра дан у Листар и у Невесиње, јер није се ни мислило на то да се гони ненријатељ. Не зна се, колико је устаника погинуло, ал' сва је прилика да је много. С наше стране погинуо поручик Л. Урбан п т. д. и т. д. и Чудо што и тај урбан не умре од капље, као онај сиромах пуковник Дотлић у Требињу, што му је „изненада пукла једна жилица" па остао на месту мртав. као што гласи званични извештај. Доста то, да устаници бију и да се не шале. Но за сад је главно бојиште устаника у — Бечу. Тамо су скуиљене делегацпје, да одобре трошкове за угушење устанка. Влада иште & милиона Форината. но то, као што се већпна боји па и сама влада допушта, неће битп доста, те ће се, кад се потроши, опет сазвати делегације. Послапици запнткују минпстре са свих страпа: шта је повод устанку? Докле се простире? Какав је то свет? Имали ту каквог страпог магла? Како Русија? Како Србија и Црна Гора? — Минпстри одговарају — што су повпне већ пре њих казале: да је руски пар пријатељ Аустрији, да је кнез Никола лојалап и послушан ал' да њега народ не слуша у овој ствари. да се кнез Милан п његова влада понаша као што се то само може желптп. што — додаје Андрашије оправдавајући окупацију — пре окупаппје баш није тако било, да су се устаницп дпглп због војачења. — да их пма највише нравославнпх. мање мухамедоваца, а ни

12. Употреба резервног Фонда као и стварање његово, ваља да је у статутима тачно означено. 13. Послови који се банцп у радњн донусте, треба да су у статутима тачно означени. Никако се не сме банци допустити. 1. Остварење зајмова за државу или општнну или неко правничко лице осим у чл. 6, 7, 8, казаним начином. 2. Банкарске операције без тачног назначења такпх у статутима. 3. Подизање магазина и нздавање варанта. Требало би још проучитп, не би ли се нека сума могла одреднти, као што смо споменули за хипотекарАн кредпт, која би могли служитп за издавање варанта — али то само на домаће производе. 4. Операције за осигурање ма које врсте. 5. Установљавање предузетака индустријских или трговачких. 6. Издавање и продаја облигација — осим нре споменутпх хипотекарпнх. Ми смо при пазначењу тих начела имали пред очима наше околности, II наше потребе , с тим , да наша банка буде заиста наша народна банка. а не туђинска. Споредно још бисмо споменули: 14. Да банка Филијале може отворити само у земљи; да су ти филијали дужни размеппти у ковани новац пеке суме банкиних записа одмах. а веће суме у течају неком. 15. Банка је дужна бар свакога месеца предати јавности своју биланцију. 16. Кнез ноставља гувернера по претходном договору владе са одбором. Гуверпер мора бити српскп поданнк. 17. Све књпге морају се водити на српском језику, као и сва преписка са стаиовницнма и властима српским. Народна бапка по овим начелнма имаће новерење у народу, она ће га имати и од страног капитала, а тада може бпти и за народ корисна. Јуче, у петак, после подне нојавила се комисија у Бонтуовој канцеларнји у квез мпхајловој улицн :

ЛИ бФ&К ВАМПИР нли .ТАЈНА БАНКАРЕВА" ЈОШ ЦКДОВРШЕЦ СТРАШАН РОМАН У ОСАМ ГЈАВА. I Годнне 1867 последњи Султан Српски, Абдул — Азис Хан, провезао је се глатким Дунавом и ирви и последњи нут бацно је својс царске погледе на горде бедеме Београда, које му кљаз Мпхаило тај честитп владаоц и родољуб и његове десне и левс руке за навек одузеше Нп јсдан српски Султан није се внше провезао ни прошао поред Србнје, ннти је нога његова очеппла млогонапаћену и крвљу натонљену Србију.... Србија је слобод и а од тнх „внсоких гос т ију ц . Како је то лепо кад пам је Србнја, отаџбина наша независна и слободна; Она је преживела и — свога султана! Године 1881. веругаше се несигурио п плашљиво један пародброд кроз опучене санте леда истпм пу-

тсм куда је последњн _наш султан" за навек отишао и думеп његов наврташе Београду. престоници Србије.... један је човек био на њему... ннје султан. алп му је указана сва царска пажња на његовом путу и види се мријет му се неће, а јес пешто што га напред креће — он хоће пошто но то V Србију. И на обурвану калдрму коју запљускују талаои савски ступп па незавнсну свету земљу српску <едан човек пред њнм гараве слуге парнога коња скидоше кану... Човек невнћепо ногрнвена алн оштра и пажл.ива погледа, идс ка у своју кућу. Чуде се из гоииле једпе, која читаше новине.... „Бонту"! „Он је!" „То је тај што ћс да нам гради нашу железпнцу." „Има депеша: свп му се надају." После се незна ништа више о њему. Једне домаће повпне само рекоше да је донео милпон дииара за трошак с додатком: „Бојнмо се биће му мало!" Гостионичар код „Париза" где је овај тајанствепи човек ручао резидирао и издавао залоге, прпмао аудијснције и снавао и одакле је нод ноћ, излазно у шетњу и ншао па балове.... његов гостионнчар није дао после никакву а\тептичну „нснравку" шта је било

с овим грдним новнем... А најносле: то је његова приватна ствар. Власт га нпје позвала да се о том брипе. XX Још се није бпло гласало у скупштнни за Бонтуа! Истина сви су миннстри као један човек пе само говорпли но и викалп „за" њега. Бнло је и другпх нријател.а, којп су н песнице стезелп и лупалп ногом у натос, опет „за" Бонтуа. Истина на сокаку, овако где се налази „безобразно јавпо мњење", све је викало дању поотив тога дошљака. Али у толпко је ноћ бпла за њега новољнпја. Онда је свет ишао да снава и ко је се најпосле брннуо какве јаче р&злоге може још набројати г. Бонту осем оних у „конвенцнји" н „закључном протоколу." А он носле тога пнје довео био никакву војску; нпје био жив На полеои Ш да се заузме за њега као моћан владаоц: стогајесве било онако у неизвеспостн п оетављено је било сваком посланику на слободну, српску душу и вољу да Боптуа загрли или да га гурне: Снле н наговарања ннје бшо. А п како бн смело бнти по Уставу, но ! савестн, по закону п но — одго-

ворности. II у сред тпх околпости викаху деца два дана пре десетога марта... „Уа! Уа!" А зрели л.уди вел.аху оде- „Несрећа! Каао срећа да ннје ни долазно — — ај, ај, шта ли ће ово бити? Ала. што ли је долазио тај Бопту амо по леду, по зимп н ветру. да кварп свој сопственн посао за којп се толико свак интереснра?" Људи се пнташе и — нико не зна да каже: Ето то је заиста тајпа банкарева!! Годину је дана и нико живи не знаштојеон долазпо. „Да! и да! — да ноклони што на срнску снротињу, којој је очинскп дао 100 дук; да позпа наше обичаје, да научи како се пгра жмурке у Србији.... Ах тај човек, ннје бан бадава долазио амо.... Али за што, — то је ето тајна. За уговор? Па он је већ потпнсат?! Да се видн с људма, да учипн подворење министрнма да позна прикнке, да види лепе пределе којнма је ов паменио толнку срећу и благослов. .... Њсгово чисто „Француско" срце нпје могло одолети да не дође у Србију пре по што постане и он њен педеседогодншњи ночаснп граћапнн, ма да неће иетина плаћати данак, али нрпмаће — — на вредн доћи у ту земљу, вредн оставитн •:<»ју