Српска независност

; глеској можда ће битп ренегата који ће се протнвити остварељу оног принципа народности на балканском нолуострову чији су трпјунФ опн славили у Италијп и Ђерманији; који би кадри били потписати и печат ударпти деоби јужие Пољске и везатн у колико т. ј. до њи етојало буде, судбин своје земље са судбииом једне од најнеприроднијих и циско-тиранскпх сила на копну Јевроне, даа да како се внди и осигуравају свентуалан успсх једне друге силе — ти* ранске доиста али нс и вештачке. Ме1>утим, дух и чувство нпродности које Срби и.чају, а које Аустријанци немају, ареживе(1е све њихове махинације. Као што сам рекао при поласку аустријске војске у Босну, тако велим и сада: непр иролка влала монархије која ево неможе ни једним именом да се зове. така в.гада немопна је арема народу коме је извор снаге у срцима ч,ганова његових — тежеКим за уједињењем. Никакве дигигоматске мајсторије, никакве устаене замке, никаква војна снага, никакви закони, и никакве полицијске регу.ге немогу аомоИи такој влади да удави народ који има најбољу своју ироиаганду, не, у језуијтским интригама, не у анти-нацијоналном систему васаитања, као ни у најамничкој преси. већ у хиљадама јуначких песама и на струнама својих гусала. ■^•ртур ^вагс. превео Н. С. Јовановм*.

ПОЛИТИЧКИ ПРЕГЛЕД Нандидатура грофа Норонинта -а аустро-угарског заједпичког миаистра Финансија постаје све озбил.пија, а вероватност еваког дана све већа да ће му ћесар новеритп унраву Финанеијску. Аустрнјски опознцнонн и сви без разлике маџарекн листови подигли су свој глас против Коронннија, нарочито је Маџарима криво на њега, што није Маџар. Опозиција н у једној и у другој половинп монархпје пронашла је још један моменат, од кога мнсли да јој вал.а страховати. Коронинн има чпн пуковнички у аусстријској војсци, па како је заједнички министар војнп Фелдцајгмајстер, а заједнпчкп млнистар сполших иослова, гроФ Калнокп. генерал-мајор, то ће према томе сами војгшци саставл,ати заједничку владу, што је, да како, доста тугалшво за уставност мопархнје. Нема сумље да је онозицпја у праву кад овако резоиује, јер заједнпчка влада која управл.а спол.ном цолитиком, војском и Фпнансијама деле мовархије, свакако већ п по самој прнродп свога положаја мора одсудно утицатн п на унЈ -трашњу државну политику;

а предати безусловно у руке представнпцима војске снољну полптвку п осигурати јој уплпв и иа унутрашњу нолитику земл.е, то мора сваког државл.анива у бригу бацити. коме уставност лежи на срцу. Мећу тпм, како су услед револуције у Боци. Босии и Херцеговини пастале заиста критнчке прилике за аустро-угарску монархпју. небп било никаквог чуда кад би се једног дана показало. да опозиција није узалуд страховала. По петроградсним вестима одређен је 24 август за дан крунисања. Тога дапа, као што је познато, крунисао се и .,ар Ннкола. У румунснот сенату интерпелована је влада због становишта, које мпсли заузетп према предлогу Бареровом. Влада је обећала да ће одговоритп на интерпелацпју за три дана. Нашу телеграфсну вест са Цетнња, да су се и Побори диглп на оружје, нотврђују и сами аустроугарски званпчни извештаји. Поред свег очевидног заузимања да тај устанак обележе као прост покушај који је у самоме зачетку угушен, званични извештаји признају да се морала војска кретати за одбрапу власти тамошњих. и да је том прилнком дошло до сукоба између војске и Поборана. Занимљнво је, да тп званичнн извештаји од неког времена редовно јав.т,ају о мртвим и рањенпм аустријским официрима и војнпцнма. који од грома падају. Тако су некн дап јавилп за 7 громовских жртава. Очевпдно је, да су тп громови нз Кривошпјанских нушака. Бугарсни либерали сазвали су великп народнн збор за 13. мај о. г. у Софнју. Гроф Налнони заједнични мпнистар спо.1.ннх нослова отиутовао је у Будпм Пешту на позив ћесара Фрање ЈосиФа. који се већ од неколпко дана тамо бави. Говори се, да је овај позив у свези са предстојећим ниименовањем заједничког мннистра Фннаненје. Ге.ерал Албединсни губернатор Пољске стнгао је на нозив царев у Петроград. а генерал Скобел.ев от-

да ће нмати Н а р о д н у С к у пш т и н у. тим пре, што је она у свом органу „Внделу* нзреком казала: „Ако је конвенцпја добра. ш т о д а се н е н р и м ц; а ако није добра шта смета да се вдбаци?" Скупштина пак доцније слећиће раменима и рећи : мислпли емо н рекоше нам да је онако добро! Дакле свн ће битн у заклону. Само не Србија, народ ! Он ће морати тражнти заклона V својој збрчканој кесп, која мора и најнре и вајпосле да се дретт!и Да се дрешп за одкуп слободе, а нмала је и за што; да се дрешн за друге жртве. а сад за њиховога „превасходетва" — превасходство г. Бонтуа! Паито све без а п е л а ц н ј е !..." Лане смо иисалн ово, и није се навршнла ни пуна година н свака је реч постала страшна истина ! Све је сустнгло од чега смо оиомпњали.

АУСТРИЈА И СРПСТВО (У очн октпације БОСНК и херцегов1ше) (свршетак) Но иза и ван ове малене кнежевпне простнре се већа Србија, везана бесмртнпм традицијама као што је језиком и крвљу. Не само Дрна Гора него Босна Херцеговина, Далмација Хрватска. Славонија н стара Војводина у Маџарској припадају сриском народном обиму — и ако у троједној краљевини надмоћије рнмокатолнчке веронсповеди забрањује да назовемо већину становништва „Србпмау политичком смислу те речи која се често ограничава на назив -православног*. Па онда иза ове линије долазе Венди или Словенци. Карпнтски. Карнијолскп, и добор део Штирије, и они су врло сродни српској расн и по језику и по полптичким аспирацнјама. Католички Хрвати само, који и ако су један исти народ са Србима, одвајају се данас од оних аолитичких тежања које ево из дубине аокребу све друге јужне Словене, и који се сабирају око Срба као најсчажнијег југос.говенског стожера. Односно окупацнје, могу још додатн. да нигда није било јаснијег нримера полптичке заблуде од оног у коме се гроФ Андраши налажаше кад посла трупе своје монархије у Босну ? да оборе Србе ." Аустријска окупацпја, са свим својнм крвавим траговима може још бити и користна. Ја сам то нисам никада желио спорити. Она баш може бптн од користн у томе: што ће просећи пут распаду те шарене царевине. и коначном распореду њеном у таком виду: да патриотизам још једном постане могућа врлнна оних који су данас њенп поданици. Она може користити и тиме: што ће прекинути и последњу жицу која везпваше Босну са трулежом стамболским — као и тиме: што ће бпти зар јединн пут да се сломије полуфеудална снага н

о ц и и3 дневника једнога нашега прнјатеља по случају смрти грујице грујииа. IV. Учитељ нам рече да нас распушта у очи отаца кућама па да дођемо у школу после малога Божића. Наша је радост била неонисана. сва деца, чије су куће биле близу, одоше кућама, а мн, — чије су куће биле далеко остасмо да преноћимо, па сутрадан на отце, да ндемо својим кућама. Мени је мој отац био поручио да ће доћи у очи Божића и однети ме кући на коњу; али ко ће моћи дочекати од недеље до четвртка оца, кад сви моји другари одоше кућамаУ Истина, мене су довели у Драчку школу лети и ја сам врло добро запамтио пут, па ми се чинило, да ћу моћи отићи кући све трчећки. Цело всче разговарали смо се како ћемо сутра и ми да се разиђемо кућама, како ћемо вндети наше очеве и матере, сестре и браћу, аја сам још желио да видим шта ми раде Шара и Пинат.ј. два псетета, које сам ја упрезао у колица, возио се

господарство босанских бегова. Најзад, она може бити од користи и у томе: што ће прокрчити пут за будуће слободе. Али влада која није народ не може их дати — не може их осигурати. АустроУшрској није суђено да аобере а.годове својих трудова. Њена војнпчка је снага велика. Нека је дик.ге нека заузме своју нову Ломбардију. Али само аокушавајуКи као што се чини она је наумила, да угу*ии дух сриске народности, она аокугиава нешто што надмаша силу њеног оружја, јер оиа ћс наћн и мусломанс као и иравославне — обоје сраска крв — сложне протпву хрватске бирокрације, помоћу које она се нада, али узаман, да поаустрпјани ту покрајину. Чувство народности, које се сада пробуднло код свију српских и потенцијално српских племена јесте по себи доиста једна од најудесннјпх појава у модерној Јевропи. Сад ми долази на ум једно мало снроче од девет година, босанско српче. које са својом сестрицом и родитељима беше пребегло у Далмацпју од мусломанског терорнзма. Малн детнћ и сестра му имађаху обоје велики дар за музику, а беху научила певати српске народне песме и ударатн уз гусле; па како им н отац п мајка са хиљадама других беху скапали од глади на аустрпјском земљишту, то ће бити, држнм, њпхови мили звуци н лаки прстићи којн су их спасли од истог гроба. Ово бедно сироче нашла је била г-ца Ирбн у једном нланпнеком ?бегу. где стотинама другнх бегунаца беше еакупљено. н узеле га у своју школу у Книну — где сам га ја н впдео и певати чуо. „Малп пјевац и — Бошњаци га знађаху само под тим нменом — имао је једне гусле таман за његове мале руке, и он је обично седећн на једној столичици ударао у гусле и певао старога јунака сриског, Краљевића Марка, — чему га је вели отац његов паучио. Његов глас беше леп. а израз пунозначајан: његово красно п певино лице беше савршено у песми завијено, а бистре очи управљене нзнад слушалаца у другп свет — свет у коме не станују јунаци Фантазпје. А кад поче у песми набрајати велика дела српских старих у борби с Турчином. његово детињс лице осу румен угушеног осећања, а очн као у младог сокола заблнсташе поносом великог порекла. — Кад је свршио, г-ца Ирби запита га: п шта се највише воли у Босни? — т. ј. која песма? Певац неразумевши одрешито одговори : „ Јунаци !" Ја смем да кажем, да ови стари јунаци српскн, и ове народне траднције о прошлој слободи ц јединству, које ево и мала деца помажу да одрже у босансанском народу, рађајуКи одугиевљење аротив којег вештачка монархија хаасбуршка нема с чим да изађе. КОСТИ Душанове могу још починити зећа чудеса него ли жива десница Фрање ЈосиФа! Чувство народностн — та самосвеет која чини народ народом — то самоноуздање које му помиње да у узвишеним традицијама своје прошлостп чита пророштва > своје будућности — то самопроникнуће, које га оспособљава да пзабере за себе државу сагласно свом сонственом ђенију — тај дух, без кога држанно тело, под каквом му драго управом. мора се најзад претворптн и пјнпзнти у просту машину — то чувство, ве.гим. још пе аобедити у источној Јевроаи. Код нас V Нн-

н довозио на њима из њиве пурењаке и луренице. Ја се дакле и решим да идем кући на оце 19 Декембра 1846 године н арестуаим заповест мога оца. Незнам дали сам се био добро и наспавао. Устали смо рано, били на јутрењи и па служби бижијој, читао сам апостол како ме учитељ научио. Да — ли еам читао добро нс знам, а знам, да су ми две бабе дале по једну крушку, чнсто им се допало моје чигање. Једну сам крушку појео ја, а другу сам дао моме другару Костн Лазаревићу из Лужница кад пођосмо на пут. Снег је бно велики нама до колена. Био сам одсвен овако: осим кошуља и гаћа, имао сам памуклију а сврх ње зубунче на ногама чарапе, онанке и тозлуке илн доколенице: на глави полован Фес и један пешкир, којим сам завио уши. На рукама — топле рукавице, што ми исплела сестра од ујака. Ми смо ишли, а снегјепадао. Мимоишли смо село Драчу, па смо се спустили на Грбичке винограде. Са грбичког брда гледао сам своју кућу и Кости сам говорио: „видиш. онамо је моја кућа где се оно припело небо за земл»у." и кад смо сншли т;же винограда Коста оде у лсво у Лужнице, а ја пођем управо доле да пређем преко грбичке реке, по једном брвну, код батавељић-

ске воденнце. Кад сам дошао до реке, ноге су мн клецале од глади, да несам могао даље маћи. Шта ћу сад? Извадпм из џена по цванцика (толико сам имао). уђем у воденпцу, и пруживши воденичару рекох му: ј,Молнм те чико, дај ми леба а ево ти поваца, па узми колико треба." Он ме погледа узе „ кисеоц и одсече великп комад, па пружајући ми га рече: „Нај леба, а наре мети у џеп: нећу ништа да ти узмем за леб.~ Ја тако урадим. И еад ме жао што не знам нмена тога човека, да га овде иапишем. Весео и једући леб, пођем нреко равнога Рајца (тако се зове поље између грбичке реке и села Деровца). Колики су били моји кораци н како сам брзо ишао може сс видети из»овога: пошо сам ујутру из Драче а дошао сам до Деровца у вече, кад кокошке седају. Два сата места ходио сам цео дан. Ја отворим ону капнју церовачку на царини ! нрођом затворим је и пођем путем покрај оних кречних — белих рупача. Ту ме и мрак ухвати. Снег )е падао цео целцит дан. Обућа ми била мокра на ми већ и руке и ногс себу. Идућн тако мислим, да се замолим, те да ме приме на конак, па већ сутра да идем кући, алн како ћу да викнем кога, кад ^Је чути пси па ће излетити и ујести ме? Од церовачке вратнице има једна

кућа с једне стране иута, а јасе према њој испењем на врљнке н почнем викати: „Еј газда, еј газда!" Изађе неко . и рече: „Ко то виче?" — -Вичем ја. Ја сам омркнуо молим те да ме пуштиш на конак да преноћим.- — п Не можемо ти дати конакл одлази.- Кроз мене прође ватра од сумрака од зиме и од стра. Пођем даље, па баш према рупчинама. види се бела кућа, у шарампову и добра вратница. Ја дођем до вратница и почнем викати: г еј газда еј газда! У том ти заурлаше псн изађе опет неко ућутка псе и пита „ко виче? — п Ја сам ја, молим те да ме пустите на конак, видиш мрак је већ ту, а мени зпма...." — л Не можемо те нустити на конак" — рече и оде. Тада сам номислио: ваљда неће да примају на конак у овим бољим кућама дај да се замолим горе у уној сламари внше рупача, на домак садашњсг крагујевачког друма (кога онда није било) ваљда ће ме пустити у кућу да иреноћим. Све сам трчао до близу те куће, која није имала ограђене авлије. Кад дођох на близу код куће на сто корачаји угледах иред кућом псето, па не смем да идем ближе, него онако изда-