Српска независност

6Р0Ј 68.

НЕДЕЉА. 2 МАЈА 1882 ГОД.

ГОДИНА II

;ене 31 сргг.": . ГОДЖНУ 24 ДПН., НА ПО ГОДИНЕ 12 ДИН., НА ЧБТВРТ ГОД. 6 дин. ЗД ССТАЛ2 ЗЕШЈБЕ Е1 БАЛКДЕСКСИ ПСД70Т0К7. к годинт 30 ♦РАНАКА, 11Л по годинк 15 »р. на ЧКТВРТ год. 8 фр. ЗД Д7СТР0-7Г1РС27: I ГОДИНУ 15 •ОГ. У ВАНК.. НЛ ПО год. 8 ♦. НЛ ЧЕГВРТ год. 4 ♦. ЗД СВЕ ССТД1Е 1РЖ1ВЕ : I ГОДННТ 36 •РАН., НА ПО ГОДИНЕ 18 «Р., НЛ ЧВТВРТ ГОД. 10 *Р.

ИЗ/1АЗИ У БЕОГРАДУ УТОРНИНОН, 1ЕТ8РТИ01, СУВОТОН « НЕДЕШ УРВДНВШТВО ЈЕ В АДИННИСТРАЦВЈА Г КУТ.И Г. ТоМБ ЛНДРЕЈЕВИТ^А 6ВНДИК.ВВ ВВНЛЦ.

ЗА ОГЛАСЕ РАЧУНА СЕ: ОРВИ ПУТ 12 ДИН. ПАРЛ ОД РВДА, Л ПОСЈЕ СВЛКИ НГГ 6 ПР. ЗЛ ПРИПОСДАПО 50 ПАРА ДИН. ОД РЕДА. Румописи шалу св уредништву, а претплата адтимистраци/и „СРПСЕЕ 2Е31В2СЕ0СТ2"РУКОПИСИ ПЕ ВРЛТ.АЈУ СК. ИЕПЛЛЋЕНА ППСМЛ НЕ ПРИМЛЈУ ОВ.

БЕОГРАД. 1 Маја. Морамо искрепо сажаљевати переде, који су се у прошлу среду догодилп у нашем народном позоришту. Сажал>евамо их и као појав, п као симптом грозвичавог расиоложења. које влада н у некнм деловпма наше публнке и у нашпм званичннм круговима. Ако је ,,Одбор Позоришнн" бпо тако зло унућен, да изнесе на нозорницу један тендешшозан комад, публика је могла задовољити се обнчним знацнма неодобравања, па пренети своје да .Ђе осуде на пол,е журналистнчке критике, а новнна нмамо, хвала Богу, за то довољно. Но ту и п о ч и њ е ипрестаје одговорност публике, а сваколика прелази даље на званпчне кругове. У првом реду носи одговорност По зоришни Одбор", који је тако несретно изабрао тренутак, када ће на позорницу изнети један комад, који дражи и нзазива онозицију т. ј. дражи и изазива девет десетина нашега становништва. Позориште цостоји по сили државне потпоре у пели, да негује укус, да даје добре примере морала, да лечи ране друштвене — а не да служи мивистрима као оружије противу њпхових протнвника. Они за то пмају дово.ђно средстава, и служе се њима и јавно и тајно , п дрско и безобразно, и клеветнички и нападнички, и прљаво и ниско, па треба ли, поврх свега тога, и јавна позорница да послужи њима као место нападања на противнике, које су они сами створили својом несмисленом радњом, макар да нико не може пмати задовољства да се бочи и ломи са силом и влашћу. Но кад је већједном изишла на позорниду једна демонстративна представа; није нпкакво чудо, што се нашло људи, који су јој се демон страцпјама и одазвали. Путови, којима се свуда у Европи служе против оваквих појава, нису ни власт, ни полиција, ни жандарми, а још мање оружије и тееаци. Ту је само управа позоришна била позвана да Фигурише ; она је требала незадовољне да опомене на ред и један пут и други пут, п а ако би њене опомене остале безуспешне, она би требала да спусти завесу, па да прекине представу. Но место тога шта видимо ми ? Жандарми улећу у позориште, гушају се са појединима из нублпке, члан полиције посредује п развађа их, а министар полиције Милутин Гарашанин виче пз своје ложе жандармпма : „камо вам тесаци !". Сад настаје нљеска

од тесака, у позорпшту страшна врева, једни скачу из партера у ложе, други на позорницу и нред става се ирекида, а на пољу изван позоришта отвара се бој измећу коњичке жандармерије оружане сабљама, п публике с камењем у руци. Ту пма рањених. измлаћених, прегаженпх, каруца поразбијаних, једном речи ту има нереда који је могао лако прећи у највећу опасност. Да је само једна путка пукла, било с једне било с друге стране, крв би се пролпла, наши бп кровови могли плапутп и опасност највећа настати. А за што то све ? за то, што је једна гомила ђака и других младих људи демонстровала — не оружјем. не тесацима. не камењем, но чегртаљкама и звиждањем ! Милутине Бог с тобом ! Је си ли ти био нри себи ? Зар се на чегртаљке оружје потеже ? Где си ти видио, да се врапци из тонова бију ? Ми смо зналп, да се Милутин Гарашанпн радо служи херончким лековима: Чули смо како је он па давору као командир Трнавског баталиона ударао својим војницима по шесет, осамдесет, па и по сто батина па опет лаковерна светпна пре године и по потрча за њпм, да је он усрећи слободама. Мл нечусмо никада, да је он на Јавору продирао у редове непријатељске, а сад ево гледамо својим очнма како са голпм тесацпма продпре у гомиле невине деце. Изгледа, као да он не уме ништа да предузме без крајнпх средстава. Прошле године впдесмо, како он целу земљу дпже на ноге на п р о с т г л а с да је некакав преденденат ушао у земљу. Таквих гласова било је п пре њега; било их је, који су се и обпстинилп, а ми никад нечусмо за слпчне мере. влада је знала свагда употребити их а да народ ни најмање не узнемирп. А паш Милутин, наш садањп минпстар унутрашњих послова, дпже Србију, диже је дуж Саве и Дунава, од ушћа Дрине до ушћа Тимока, све на празан глас, који се нп издалека ни у чему није обистпнио. А сад ево га гледамо како на чегртаљке и на звиждаљке днже коњике и пешаке жандармеријске, па још поручује ивојску из к а с а р н е ! Да нисмо билп очевидци овога догађаја, ми бпсмо овакву причу морали сматрати као какву гатку из хиљаду и једне ноћи, пли из Донкихотових .,п р икљученија". Овако морамо сад да верујемо у свашта, а м о р а м о и да се бојимо свачега од Милутиновог пустоловст в а. Он је из позорпшта изишао

опкољеп гомилом наоружанпх коњанпка жандарм с к и х, а мп смо морали да савпјамо око себе своју децу гледајући од куда ће им камен у главу долететп. Ни веће пеприлике пеће Мнлутпн знатн боље да размрси па ће и тада он из њих моћп да се измакне но д сигурпом пратњом жандармерије илп војс к е, а шта ће од нас бнти. то један Бог зна. Истина, може доћп време, да он за све те пусте ннате некомс одговара; но шта ће бпти нама тпме поможено ? ништа друго до што ћемо нматп задовољство да речемо : „ л у д ,а силабрза погибија! -1 а шта нас снаће то ћемо моратп сносптн, кад нам је такав чувар сигурност п удео пао. Бог нека нас чува и сачува од Милутпнове памети !

Страаи листови доносе овај: Проглас херцеговачко-босаиских устаиика на Европу. Послаје крвава рата, који ми отпочесмо, прије 7 година. у овим планинама, а Србија. Црна Гора, Румунија и Руснја завршпше под зидинама цариград* скијем, велике силе послаше своје пуномоћнике у Берлин с намјером, да се исток умири чннећи његовим народима велико дјело правде. Онда смо се тврдо надали да ће за ту цијел одабрати мјере доетојне народа тако просвјећеинјех, човечнијех и слободнијех, као што су народи европскн: али смо се на велику нашу жалост преварили. Одлуке Берлинске не задовољише нн један источни народ, не излиЈечнше ии једну рану, не испунише ни једну нраведну жел,у. Али је с нама Херцеговцима и Бошњацима најгоре поступљено; ми смо без обзира предати тућину. као несвијесна стока ва чување. Наша браћа, турске вјере, увријеђена таким поступком, одупрла се аустријској војски кад је ова продрла у земљу нашу; ми хришћанн, послије дуга у рату страдања, жел.ни мира и реда , а надајући се да ће нам га Аустрија донајети, остали смо онда на миру. Преварисмо се и по други дут. Аустријска управа у велико је надмаишла све неправде, нечовјечности и насиља бивше османлијске управе, и ову, против које смо устајали толико пута на оружје, дала нам је зажел.етп. Аустрија не само није нспунила ни десети дио лнјенијех обећања које иам долазећи бијеше учинила, него нас Је одмах стегла новим давањима у новцу н работи; послала је тму чиновника и војвика који не знадијаху пашега језнка, нашијех најмилијех обичаја и старијех нравица, или, ако неки то и знадијаху, ка Хрвати, они су нас гор ■ кињили из вјерозаконсие мржње него и сами туђинци. Наши свештевици, дервипш и учитељи гоњени су, или пз земље протјеривани; наше цркве и школе српске затваране су, или стјешњаване у радњи, а наметани нам тући учитељи и свјештенини друге вјере; забрањиване су

нам књиге и новине српске , на и оне које излажу у самој царевини; и само народно нам српско имедовољно бијаше да навуче несрећу иа свакога, који га се не шћаше одрећи. Најугледнији наши ј грађани бацани су из самог подозрења У тамницу, вешани су и стријељани; наше су жене по кућама и харемнма на силу срамоћене. Најпосле и самој нашој трговинн са Црногором и Сроијом мећане су све могуће препоне само да се не бнсмо мијешали с овом браћом нашом. Тешко ће нам се вјероватн у Европи да се све ово чииило на нзмаку девет| најестога вијека од једне хришћанске управе; али се живим Богом кунемо да је све овако било; и како ми истину свијету говорили, тако Бог помогао нама и дјеци нашој. Мн смо се кончано убиједили да. ако су народи аустријски изображени, влада је аустријска јаш варварска. Понижени до скота, матерпјално упропашћени. дубоко увријеђени у свијем гра}>анскијем правима, у свијем осјећајима домаћијем, вјерозаконским и народнијем, у свему што је човеку најсветије и најмилије, ми смо устали из очајања на оружије: устали смо сада и Хришћанн и Турци заједно. да се ослободимо од овијех новијех на истоку варвара. или да изгинемо. Што вијекови нијесу могли учинитп, то је Аустрија учинила за три године: наше народно измирење. Сад и хришћани и Турци осјећамо да смо Срби, којијема је заједно живјети и умријети. Европа је послала Аустрију да нам донесе мир и поредак. а Аустрија нам је донијела безвладије и рат,- кад смо ми сањали спокојство, напрједак и срећу, она нас је бацила у пропаст, и силом изазвала на рат истријебл»ења. Сада њени војници. огорчени нашом успјешном обраном, искаљују свој дивљи гњев на нашој невиној дјеци. на женама и старцима, које не могосмо са собом узети, руше и пале наше куће, разносе наше •иромашно покућанство, газе наше усјеве, мртвијем борцима нашијем копају бајонетом очи. и утробу парају. а нашв јадне рањенике, које ухвате, остављају ! без милости да скапају. Што је некад Аустрија радила по Ческој, Галицији, Маџарској и Италији то од три године ради по Босни и Херговини; ова је својој крвавој историји додала један лист више. Па опет Аустријанци нас називљу у својијем новинзма варварима и разбојницима. а себс просвијетитељима истока ! Срамота им вјечна! Али ђе дјела говоре, ту ријечи не помажу. Стање, које је Аустријом створено у земљи нашој нрави је гријех протнв човјечанства, љага је слободоумљу европскијех народа, поруга јс европскијем владама и иссмијевање њихових трактата, а злочини је покушај против препорођења Истока. Ми протестујемо против тога стања иред Богом, Европом и цијелим свијетом; наше срамоте, наше сузе, крв невина коју лијемо нек падну на оне који су томе криви. као и на савјест онијех који би од сада немарно гледали да се нстребљује један народ, који никаква зла није другима учинио, ван ако није зло што желпмо да одахнемо од својијех стољетнијех биједа иа заједно са својом рођеном браћом у Србији и Црној-Гори да се мирно развнјамо иа путу свјетске просвјете, народне слобе. п благостања.