Српска независност

— 260 —

То с аустријанцнма не можемо ннкада постнћи, на смо се за то оружја латили. Они нас могу за час н савладати. али к себи придобити иећ никада. Јелиједном између Србина и странца крв пала, је ли се из крви мржња излегла, онда се међу њима провалила бсздна, коју нико на свијету не може попунити. Све кад бнсмо сада и савладани били.нове ће се борбс изродити, и нрестати неће докле год се не ослободимо странца, или сви до једног не изгинемо. На то смо се и Хришћани и Мухамедовци свсчано заклели, а ми иријс главу дајемо, нсго што заклетву газимо. Народи и државници Евроне! Ако човјечанска слобода и међународна иравда нијесу празне ријечи; ако нрепорођење п независност Истока нијссу обмана, ако с коначним умирењем Истока искрено хоћете и свој мир, онда дигните свој моћни глас у нашу корист, поправите зло које сте нам нсхотнчно учинили, дајући нас у руке Аустрији. Ова није одговорила вити може икад одговорити вашијем намјерама, као ни нашијем очекивањнма. Ми се ево по други пут нозивамо на вашу човјечност. Како ви нама помоглн, тако Бог вама вратио. Из уставичког окола. 6 / 1в . Априла 1882.

АУСТРИЈА И СРПСТВО (у ОЧИ ОКЈ ПАЦИЈЕ БОСНК II ХЕРЦКГОВИНК) (НАСТАВАВ1 II Време је дакле крајње да наша земл»а зна докле је већ везана за оваке нланове — нланове који изгледају тако згодни онима што гледају из далека, но који су савршено празни и неостварљиви у очима оних који лично познају земље и народе којих се све то тнче. Владу су нашу без сваке сумње обавестнли њени дипломатскн агенти. да Валкан никако не личи на ланац угашених вулкана: и да, и ако су чељусти њихове сада веће, избојна снага није данас ниуколико мања. Блискост нове кризе у источном питању не може се сувише јасно претпоставити; па је стога. као што рекох, крајње време да наша ?емл>а добије неко уверење; да амло-аустријски савез, са свима евентуалностима његовим, не буде за њу друго изненађење. Ја ово велим зато, што се већ неке грозничаве махинације примећују у истом правцу. Успех, на прнлику, којц Аустрија сама присваја својој администрацији у Восни нашао је радосна одјека код присталица наше владе. и полу-задахнути чланци неких торијевских органа могу слободно пробудити најтеже подозрење. Безусловно туркофилство управо изашло је сад из моде, особито од времена носледњег врдања Стамболске дииломације. „Долс с Турчином н живео аустријски савез- можда и неби била тако хрђава изборна девиза — сад кад је „царски отоман" одслужно

своје. Иа онда, Аустрија је још и „једна велика консерватнвна сила. и 1 „Са речнма мн унрављамо људма", а Аустрија је свакако — реч! Тешко је доиста за оне којн су живели пеко време у зсмљама цара-краља да примене онај појам ..Аустрије и који наши Инглези у општс имају; а мени се нсдавно и један занимљив случај у свези са овом народном заблудом нашом десио. Добра срећа беше нанела у једно аустријско нристаниште једног нашег путника. који сс у исто време може узети и за доброг представника средњс класе наших земљака. Осим нешто мзло Фрапцуског срицања страни језици су њему савршено неиознати били. Мсђутим њсму је врло чудо било чути да околно становништво говори словенским наречјем. Њему су казали, рече он. да је то једна г аустријска и варош па је он закључио да и језик народњн мора бити такађе г аустријски а . „У Немачкој, резоноваше он даље, свет говори немачки, у Француској францускн, зашто као да се у Аустрији не говори аустријски ? Наш пријатељ добро очи отвори кад казасмо: да дотично становпиштво говори српски 2 у својој природици, талијански у друштву у опште, у врло високом кругу ночесто Фанцуски; и да они аустријски војници што тамо стоје говоре немачки ако т. ј. не говоре чешки, мацарски илн влашки. Ето тако исто тешко је понекад избећи унечатак да н по нски од министара владе Њеног Величанства деле мњење нашег путника те као и он. претстављају себи да се у „Аустрији" говори г аустријски" ; само што бн код њи то уверење имало зар тачнију недантску Форму те би се у „Аустро- Угарској и говорило аустро-угарски и . Кад чујемо наше политичаре где име Аустрије овако употребљавају нама се чисто намеће онај узвик: „Русију ми знамо па и Немачку; али ко си ти и ? („Ки881а >уе кио>\- аи<1 Оеппаиу \уе кпо\у, ђи1го11о аге уе и ?) (Шставпће се)

Ослобо^ен! (Телкграм „Манчестарском Стражару и ) Венеција, 27 априла 1882 г. Ја сам стигао амо без даљег узнемиравања од стране аустријских власти, но ево под којим сам околностима ослобођен. — Бечка влада , по навали нашег посланства, захтевала је од местног дубровничког надлсштва нар:чнти извештрј о мојој ствари. Носле дугог отезања за време кога су необдчпи иапори чињени од стране политичких и војених вла сти да се прибаве нужни основи оптуж би иелеизАа)ства — док\мента буду иснраћена у Беч. Одатле после приљежног прегледа~дотични министар телеграФом нареди да. у недостатку компромитујућих хартија . будем одма на слободу пуштен. Државни тужилац ирема томе одустане од своје тужбе: али мени сеу исто време саоишти, да је у сили наредба по којој имам за 24 сахата оставити аустрнјско земљиштс. Претходно , пак, 1 Дабогме да је овај чланак ииеат пре иабора — дакле аа време БиконсФнлдове владе, на коју се цела критика односи. — Пр. * Уместо „31а\ - " јер је очевидно то била каква варош у Далмацији — на ир. Дубровник. — Нр.

I испраћају мојих хартија у Беч, један од ј главних иравних чланова дубровачке инј квизиције изјавио је као своје мњење: да је тужба тако ништавна и сокачка, да би у сваком случају пемогуће бнло изнети ствар иред јавни суд. Али при свем том, као и иреко вероломног гажења угодбе нзмеђу намесника далматинског (ђен. Јовановића) и нашег консула Сент Џана , но којој сам ја имао с миром отићи — господине — ваш је доаисник ухаашен аод околностима ивуиетне бруталности, и лржан седам лугих нејеља аол кључем — а све то ла би се аадовољила освета аустријских војених власти, као и што 4уже угушило иабијање на јавност неаријатних истина о стању ствари у оним иокрајинама сраским („веНлап Рго\чпсе8 и ). Подобан је случај био и са г. Сниром Гопчевићем дописником „ Бечких Оаштих Новина" , који је и уханшен и пуштен у исто времс самном — из истих недостатака доказа. Г. Гопчевић је родом Црногорац и род је квезу Николи. Он је добро познат са своје историје Црне Горе, коју је онако повољно оценио г. Гледстон у нашем часопису „Деветнајестом Веку," а писао је и неке дивне белешке о свом путовању по Арбанији и Скандинавији. Немачки војени листови ^Агшее ОагеИе" и п МШ*аг \Уосћеп1)1аи и броје га као свог вредног сурадника. Него с њим се у почетку поступало као са каквим осуђеним зликовцем. и тек доцније било му је боље. Међу узапћеним хартијама његовнм налазе се инеколико писама од г. Гледстона, с којима надати је се да ће аустријска иолиција моћи нроФитирати. — Ма да је некнх пет или шест дописника похапшено, које у Котору које у Дубровнпку, ^амо један је доиста стрељан. За млога ова, као и за млога друга хапшења има се благодарити владиним шаијунима који су се издавали за новинаре, но чија је права улога била да извуку коју неизмерену реч ол својих другова у ариватном разговору, аа да их онла иоткажу властима. Један од ових ^агента аровокатера", по имену Вежип, нојавио се био и на Цетињу и издавао за руског дописника. Него Божо Петровић, кнежев рођак. брзо му уђе у траг , ухватн га у лажи . и изради код своје владе да га у затвор баце. На то се заузме аустријски конзул и ослободи га. а он. подуирт оваким пријатељством настави своју радњу на далматннском земљишту и онадне код власти нека четрдесет и два лица из Котора као ђоја заверенике. Велико огорчење завладало је српским („Зег1иаи и ) народом оног краја . и ма какав био резултат садањег устанка — који још једнако траје — ништа осим просте силе неможе одржави ове земље аустријском игу. Артур Џ. Еванс.

БЕСТИ ИЗ НАРОДА Из Врање нам пишу. да и тамо виделовци чине разне нападе и претње противу својих противника, који се њих не само гнушају и неће да виде . него их се не боје и не плаше, па ма каквнм се средствима они протнв њнх служили.

Нарочито пришинетљевиделовачке, Арсенијс Шијаковић учитељ и Живко Матић писар судски прете начелнику Вулу Поновићу и иомоћнику Дим. Ђорђевићу нензијом, (претња се та и извршила, бар што се начелника тиче. У.), а Кољевићу отпуштањем из службе. На томе раде у велико са Стајићем, који је овде и оно мало кредита изгубио што је некад уживао. Шијаковић и Матић одликују се притом разним претњама и застрашавањем. Ко неће да је с њима, том прете свим могућим. Чиновнике , учитеље и друге мирпе грађане маме разним обећањима у своју партију. Првима обећавају унапређења, нарочито практикантима, а ако се ови неће | да мешају у политику, прете им отпустом. Хаос је толики, да сеникаквом добру не надамо. Од неколико дана пуст^и сугласове, како ће неке чиновнике да^ептуже самоме краљу кад дође, што, бајаги, завађаI ју и цепају грађанство. Као да то не чи! не они с њиховим Стајићем. Тај Шијаковић је древна пијаница и прави несретњиковић. Жену је одјурио, јер не може јадна да подноси његове напасти. Школу је са свим занемарио, па само води политику и агитира. Кад се опије, напада најбруталније на све који нису Виделовци. Тако је нре неки дан ударио на војног лекара кадјеовај приденуо таковски крст и сребрну медаљу с овим речима: ^Шта си аовешао те бра6оњке~. и за то је већ онтужен команданту окружне војске. Видићемо, хоће ли и тај насртај проћи на лијо ? Буд седи у школској библиотеци. још му онштинска управа даје за квартир и огрев 20 динара месечно. Други делија Жнвко Матић ннсар судски, који је за време рата убио два циганина и био осуђиван, изабран је мајсторијом овдашњих Впделоваца за одборника, па чак и за председника у другостепеном суду за разгледање пресуда општинског суда. Он тај положај злоупотребљава да не може горе бити. Једе и пије по каФанама а не плаћа. већ кад му паре ишту. а он вели: г Ја сам одборник па ћу повисити таксу на леб и скинути крчмарину". Но та му се варбане прима свуда. Тако су га пре неки дан добро извоштили у каФани Павла Јанковића што је хтео да умакне, а да не плати. Чак је и кувсрица с варјачом имала посла. Кажу да му је и брада страдала. И Горча телеграФиста, та највећа турска улизица и присталица данашњих лажних напредљака правн свакојаке смутње н тера агитацију у велико. Но зато ужива слободан стан, огрев: послужитељи му кувају, они га перу и служе као да их он нлаћа. Но то ннје свс. Неки Милан Ковачевић који је но судској пресуди одлежао

ЈЕИе$&К МОДЕСТА МИЊОНОВА при новетка X. Балзака Превод с француекога. (НАСТАВАК.1 „Госпођице, најлепши украс за једну дсвојку цвет је живота света, чиста, непрекорна. Јесте ли ви сами у свету? Онда нема шта да се каже. Али ако нматс ногодицу, оца или матер, номислите на сав јад, који може доћи за пнсмом као што је ваше, управљено песнику једном, кога ви не знате лично. Нису сви писци анђели, имају они п мања. Има их лакоумних, непромишљених, шмокљастих, частољубних, разузданих, на ма колико снлна била невиност, ма колико да је Француски несннк кавалер, у Иаризу бисте могли наћи не једнога минстрела (несница) измета, који би готов био да вам потхрањује наклоност, да би је преварио. Ваше писмо тада би се иначе тумачило, а не као што сам ја чинио. У њему би тражили мисао, коју ви тамо нисте ставили и која вам у вашој

невиности ннјс ни на крај памети. Колико пнсаца. толико карактера. Мени особито ласка, што сте ме држази за достојна да вас нојмнм ; али да сте наишли па претворника. на каквог подмитљнвца чије су књиге меланколичне а живот му јс вечито весеље: ви бисте могли наћн нри развијању ваше узвишене неопрезности каквог неваљалца, каквог свакидашњега госта иза кулиса, каквог јунака из ниваре. Исиод чардаклија где нремишљате о појезнјама. вн не осећате задах од цигаре који рукописе лишава песништва, као што идући на бал украшени блиставим делима драгуљаревим. ви не номишљате на оне жилаве руке, на работника у кошуљи. на незнатне раднонице одакле су се ови цвстови работе винули пуни сјаја. Пођимо још даље !.... Тај ваш живот пун сањања и усамљености, што га ви проводите без сумње украј мора, у чему може он занимати песника, коме јс задатак да све погоди. јер ваља све да опише? Наше девојке, што их ми "творимо, тако су савршене, да ни једна Евина кћи не може с њима у Оорбу се уиуштати. Где је та јава која ће се равнати са њом ? А сад, шта ћете ви добити, девојка једна која јс одгојена да буде паметна домаћица, ако се будете упустили у оне грокне узбуђености песннчког жнвота у

овој страшној варошн. која седаје онисати само овим речима : љубљени накао! Ако је то жеља била, да живота дате своме једнолнком бићу љубопитљиве девојке да сте дохватили перо, зар то не изгледа као поквареност? Каква смисла да дам вашем пнсму? Спадате ли ви у какав презрени сталеж. па тражите ли нријатеља далеко од вас ? Цвсли ли вас ругоба и осећате ли у себи лепу душу а без повереника? Ах! тужан закључак: ви сте нли сувише учинили, или још не доста. Или останимо где смо сад. илн, ако наставите, кажите ми више што него у писму што сте ми га нисали. Али. госпођице, ако сте млади. ако сте лепи. ако имате породнцу, ако осећате да из срца свога небеспу драгомаст можете ширити као што је чинила Магдалина код ногу Исусових, а ви дајте да вас оцени човек достојан вас и будите оно што треба да буде свака девојка: добра женанврла мати. Песннк један најбеднији је освојење за младу девојку, он нма пуно сујете, нуно ћошкова којн ће морати повредити праведну женску сујету и мучити једну нежну душу, која нема искуства у животу. Песникова жена треба да га љуби дуго време пре но што се с њиме венча, она треба да се одважи на анђелску благост, на њихово милосрђе, на врлине материнске. Ова свој-

ства. госпођице, налазе се у младих девојака тек у клици. „Чујте свуколику истину : па зар вам нисам дужан као уздарје за ваше опојно ласкање ? Ако је славно удати се зачувена човека, наскоро се зато увиди. да је славан муж, у колико је човек, оно пгго и други људи. Тим мање очекивања он ће тада остварити, чим се више чудеса од њега очекивало. Славни несник онда тако пролази као она женска. којој су лепоту сувише хвалили, а за коју онај који је види вели: Мислио сам да је лепша. не одговара оном портрету. који јс начинила вила уобразиља, којој и ја ваше писмо имам да благодарим. А иосле. душевна својства развпјају се н цветају само у невидовној СФери; песликова жена отуда има само сву незгоду, она види како се глади драго камење, у место да се њиме кити. Ако вас је очарао сјај ванредна положаја, а ви чујте, да се та наслада брзо истроши. Човек се срди што налази толике опорости у положају, који му се издалека чинио гладак. толику хладноћу на светлом врху. Па како жене никада не мећу ногу у свет од тегоба, оне наскоро нрестану оно уважавати, чему су се дивнле, кад им се учини да су одмах на први поглед погодиле како се то ради. Завршујем последњем примедбом у