Српска независност

— 265 —

ви ерпски крал, путује, да свој народ види и иоздрави, несретнн ноп Мијаило, ипак се истиче, да он у имс свешгенства овога среза у Кладову, дочека и поздрави, нашсг велнког и ошнте — л»убл>еног господара и Крг.ља. С тога не можемо пропустити а да свој глас противу смутљивца нопа Мијаила не подигпсмо , и овим иутем јавно замолим« надлсжне. да се овај смутљивац а санкилот из наше средине , што пре уклони , како нас неби, као но све каљав, и овом приликом обрукао. Срамота је да овако крајње нокварен човек буде старешина свештенички у једном целом срезу код толикнх других ваљаних свештеника. Народ овога среза с правом ншчекује од надлсжнс духовне власти да овога злог човека што пре уклони из овога среза, премдаби најбоље надлежна власт учинила, да га рашчини, јер он по свс није достојан да буде свештеник. У црквеним канонима баш строго се налаже . да се овакови лишавају чина. јер служе на поругу всри и цркви. ДОМАЋЕ ВЕСТИ Кад год ^виделовци- угазе у блато, свагда мора неко други за њих бити крнв. Сваколика њихова унрава од 10 октобра 1880 на до данас. није ништа друго но један низ погрешака, заблуда н дела тешке одговорности, али су се онн свагда трудили да нађу час једну час другу странку. час једну час другу личност, на коју ће пребацити своју одговорност. Но све им је узалуд. Свет се иробудио и отворио очи, зна и види кривца и чека му судни час. Неће се нзмаћи од одговорности нравн крнвац ни за онај покор у позоришту од 28 пр. месеца макар да се кринци траже онде где | их нема и макар да беЈобразно ЛЈидело" ! пита : „а шта мисле господа око „Српске Независности" ? Кад нас питате ево ћемо вам право казати: „Српска Независност" мисли, да ви нисте потегли тесаке. све би морало проћи на мнру, па за то да сте ви једини и одговорни за сав онај неред и његове последице. Нису „господа око »Српске Независности" никада наслањала се на ђаке н социјалисте но на домаћине и прве људе у земљи. То је био посао .виделоваца" да демонструју са ђацима н са шегртима и социјалнстима на гробљу, у цркви и у школи. Како су онда ветар сејали, тако сад олују жању. Нашн су рачуви оа „виделовцнма а давно 1>асправљени : ми смо били и остајемо њнхови противници : рачуни, које они сад расправљају, то су рачуни са њиховим савезннцима: комунцима. социјалистима и шегртима. Путови нереда то су њихови путови а не наши; они нама н не требају. Ми |

ааиста желимо да се ова земља ослободи од напасти „виделовачке", али за то нису потрсбна никаква ванредна средства. Вло „виделовачко", као и свако друго зло, само се собом таре и троши оно се до сада већ толико истрошило, да су његови дани избројани. — ^Видело" (бр. 69) упоређује садашњега посланика српског у Иетрограду са његовим предходником г. Милосавом Протићем^ Кад би била реч о сабљи па можда и револверу, нарочито кад се коме прохте да својом руком једно туце Срба помлати, — онда не споримо да г. Хрватовић далеко надмашава Протића и да не може бити ни говора о каквом упорсђењу између њих, али кад треба земљи што привредити на пољу дипломатском, онда Хрватовић има тек да покаже, да ли је у стању што да учини. Што је он до сада на томе пољу учинио, то су, и опет велимо, саме глупостп, које можемо по потреби и на јавност изнети, а што је Иротић учинио, то су стварне услуге за земљу. У тешким нриликама. у којима је он служио у Петрограду, он је потпуно задовољио све потребе Србије. Да ништа друго није учинио, само закључење зајма под онако корисним условима. стекло би му нрава на признање његове отаџбине. Неоспорно стоји да је његова заслуга, што је зајам у Русији закључен, прешао на државу руску, што је интерес на тај зајам од 6°/ 0 сведен на 5% и што је држава руска ирнмила на себе сав интерес тога зајма од 1876. до 1880 године. Том услугом привредио је Протић Србији 900.000 рубаља. А влада „виделовачка^ заражена нартајизмом, не само да му ту услугу није признала, него га је још на одговор узимала што је у тај посао улазио кад је то било ио налогу иоследње лнбералне владе а не по њеном. Било је и остаје, да л внделовцима" и пре народа и пре отаџбине стоји партија пред очима. Нека све пропадне само нека оии остану. То је њихова девиза, која ће ако Бог да место свакога друтог њих саме закопати. — Дознајемо да су одрећени накладни избори за 15 мај. Дакле .виделовци- се решпше после дугог премишљања да погазе устав. Ми ћемо се другом приликом о овој отвари мало проразговорити са „виделовцима- . за сада саопштавамо само ову вест. д н Е в н и к Страии. Из Сегедина јављују г 3астави" за овај интересантан случај: „Од некогвремена бави се овде неки Конраднја са својим цнркусом , и ми имађасмо прилике

гледати неколике иредставе и дивити се веома лепим вештинама. особито приказима из 1>имнастике на зсмл.и, на коњу н у ваздуху. Али све то беше малено прама призору, који се на истом месту указао 19 априла у понедеоиик у вече. Беше то хрвањс једног Србина из Ђале са циркуским атлетом по имену Лоренцом, младићем од своје 23 године, којег управитељ цирка — узгед буди речено — нредстанљаше на плакатима, као неко чудо од јунака. и којег до јако не могаше нико укинути с ногу. Али му срећа не послужи, јср на истурену награду од 26 ф . закуца једног дана на циркуски врати добар јунак, Србин Обрад Коледии, и рече да би се радо огледао са тим гвоздсним јунаком, што се толико размеће. Брзо се одреди дан , и на тај глас слаже се Сегедин и искупи се подобар број Србадије из околних места под Сегедипом, из Сирига, Ђале, Деске, Срп. Крстура, јер је раја љубоиитна да знаде. ал је боља наравна, ал учена, и да буду сведоци славна јунаштва. што ће челик-мишца српска да ночини. Најзад нриближи се суђени час, и борци стадошс пред публику. Лоренцо имађаше танки трико на себи , а Србин босоног заденуо гаће, а рукави од танке ћерћелије засукао до нолак мишица. Дивна слина! Публика нс могаше довољно да се нагледа двојице лепих и стаситих људм, а добрих јунака. Врела крвца у српске публике убрзано струјање ио жилама, а присутни Ђалинцн и нехотице задрхташе. Да ли од бојазни или неизвесностиУ! Борба отпочне. Србин десницом подихе свога противника у ваздух и треште га леђимице о мекано тле. После два минута борења лежаше Србин на грудима своје жртве. довикнувши му онако по нашки. „Шта ћеш сад, Швабо Тапшању, усклицима: живио, е1јеп. 16 уо Н . не беше дуго краја. Обрад Коледин Србин је нразославне вере из Ђале, 43 године стар, зсмљоделац' отац троје муппсе деце и има жива оца. Висок је 179 центиметара а у грудима је широк 107 цмт. Дакле средње је висине, алн јако сложена тела и јаких мускула. У Ђали и свој околицн нознат је не само са огромне снаге, него и са велике вештине у хрвању. тако, да би се једва или никако нашао човек јачи од њега. После свршене борбе отпратише Срби у тријумФу свог заточника упиварукод г ПроФете и , где га публика без разлике народности. језика и сталежа поздрави са бурним усклицима: живио Обрад Коледин! Е1јеп Ко1е<На 01)га<!! Ту се дизаху и нанијаху разне здравице. а многи долажаху да се рукују и љубе са нашим јунаком. Сутра дан понудко је Обрад Коледин управитеља Конрадија, дасејошје-

нски вашн Кладовљани, које вн препоручујете, но лепо ћете са њима проћи. Све се то деснло на обалн пред агенцијому присуству велике масе народа. Браво капетану, алал ти цицвара. внди се да си у Нсмачкој школован, па је све на тебе прионуло „као лој на угљену" !! Осим тога већ скоро година дана. од како је наш млади капетанчић у нашсм срезу, па још није нн свој срез, као што су то други чинили, обншао: ал шта се то њега тиче, неће он са власнма да има посла. Но оставимо све на страну, надали смо се, да кад он као млад и на страни школован човек дође, гледа1е и трудиће се да се бар школе у нашем крају уреде, и да као прва надзорна срсска власт чешће исте посјећава и унућује људе, да децу у школу уредно птиљу. Но на жалост рћаво смо се били адреспрали, капетанчету не требају школе и про* света, јер гди има просвете, ту немогу постојати „кајмакамије", а млади канетанчнћ спрема се за кајмакама заиста н лнчнло би му ? -Далеко је где си забасао, дукобо је где си загазио, сурваћеш се и утопићеш се ц !!! Чујемо, да ће у Текији но упуству капетановом и још једног „зврје" из Неготине, образоватн одбор напредне странке о 1етрога о тогеа. и на снгурно држимо, да ће председник те дружнне бити познати п оцо-убица", морална и материјална пропалица , а чланови све на избор јунаци !! Но лепо каже пословнца: „Вндила жаба гди се поткивају биволи. иа и она дигла ногу". Још неколико речи о Текијиском телеграфу н окупнраном поштар-телеграфисти . Млади господнчић. као позната морална и матернјална пропалица. већ за кратко време, до тога је дотерао, да поштенп граћапн текнјски несмеду своје трговачке па и прнФатне депеше. да му предају, а то зато, што су познати л оцоубица" са својом пзанђалом компанијом, који се у телеграФу, пошто су бадаваџије, по цео дан налазе, нли новчано или неуредношћу поштара тако окупирали. да им сваку депешу, ма чија и ма какове садржине била, на ирочитање и контролу даје. На шта подижемо наш глас и питамо надлежне, да ли је то од поштара карактерно , сме ли према закону бити н може лн се таково лице. као по све неуредно, у овкој служби трпити?

Кл>уч, на Ђурђев-дан 1882 г. Злогласнп поп Мијаило о коме је већ толико пута писато, и који је толико покварен, да је, од свију зала. што их на свету има тежи, који је својим нечовечним и смутљивим радом и постуццима, целу денутацију среза кључког, која је ишла да свога Првог Краља поздрави, обрукао. Па и сада, када наш омнљени господар, по милој нам отаџбнни, као прннкдобиједноместо напоштанским колима Л врским. пошто је написао био једно нисмо. у коме је навешћивао одговор за одређен дан. изговарајући се важношћу искане испозести и пословнма његовога министра. Он се побрину. да му главни управитељ над поштама даде писмо. које препоручиваше хаврском директору мучаљивост и послушност. Тим начином могао је Ернест видети кад је Фрањица Кошетова дошла на пошту и могао је пратити а да то не изгледа намерно. Идућн за њом, он се поие на брдо енгувнлско и опази Модесту Мињонову на прозору од Шалета. — Но. Фрањице ? запита девојка. Нашто работннца одговори : — Да, госпођице, ту је. Дирнут овом лепотом небеска плавила Ернест се одмах врати и запита неког с којим се сукобио чија је она лепа кућа. — Ова? одговори запитани и показа на летњнковац. — Да, та. — 0! то је имање госнодар Внлкена, најбогатијег бродовласника у Хавру. који и не зна, колико му је благо. — У историји не знам за каквог кардинала Вилкена, говораше Лабријер у себи, силазећи у Хавр да се врати у Париз.

Наравво, он заиита управитеља поште за Вилкенову кућу и чује, да та кућа има врло велико имање. Господин Вилкен имао је једнога сина и две кћери, од којнх једна удата је за господина Алтора сина. Памет рече Лабријеру, да се чува да не изгледа, као да је бацио око на Вилкене; јер га је управитељ већ гледао са лукавим лицем. — Има ли сада у овај пар још кога код њих осим породице ? запита и опет. — У овај нар ту је породица Дерувил. Говори се да ће се млади херцег оженити младом госпоћицом Вилкеновом. — За Валезијана бно је чувени кардинал Дерувил. рече Лабријер у себи, а за Хенрика четвртога био је онај страшни маршал коме су дали херцештво. Ернест се врати, видевши од Модесте толико, да је о њој сањао, да је помишљао, била она богата или убога, само ако би јој душа лепа била. он би од ње драговољно начинно госпођу Лабријеровицу. те тако науми наставити ппеписку. Покушајте дакле да останете ненознате, ви бедне женске Француске, да се упустите и у најмањи роман у по цивилизације. која на јавним пијацама бележи сат од поласка и доласка Фијакера, која броји писма, која их двојако снабдева жигом, у онај час кад су ба-

чена у ковчежић и кад се раздају, која бројевима означава куће, која у даначним списцима прецртава спратове, пошто им је овсрила отворе, која ће до кратког времена имати сву своју иовршину нацртану у најмањим делнћнма. са њеним најситнијим потезим , а на великим табацима катастра, днвско дело које је див наредио. Нокушајте дакле, неопрезне девојке да се уклоните не испред ока полиције, него испред оног ненрестаног оговарања, које у последњој иаланци претреса и најобичније послове, броји јела код начелника н кришке од лубенице испред врата маленог човека, које би да чује злато у ономе часу, кад га штедншина рука меће у благо, те које свако вече поред комина рачуна колико је нмање у срезу, у вароши у округу. Модеста је сасвим обичним случајем избегла најневиније ухођење, ради кога је Ернест себи већ нребацивао. Али који би Парижанин хтео, да га једна сељанка девојка вуче занос ? Само да не *5уде ничија будала, ова страшна максима уништава у човеку најплемепитија чуства. Из писма, које је овај поштенн младић нисао, лако се даје погодити каква с.у се чуства у њему борила, те како је своју масницу оставио сваки ударац бичем, што га је добио по савести.

Ево даклс шта је Модеста после неколико дана читала на свом прозору једног лепога летњега дана. VI. „Госпођице, _Да вам кажем без сваке претворности. јесте, да сам био сигуран, да ви имате велико имање. ја бих био сасвим иначе поступио. Зашто? Ја сам тражио разлога и ево га. С нама се родило чуство неко, које се после у друштву преко мере развије, које нас гони да тражимо ерећу. Већина људи немају срећу са њеним средствима и у њиховнм очима богатство је највећа стихија среће. Ја бих дакле гледао да вам се допаднем занесен друштвеним чуством које је у свако доба од богатетва правило догмат. Бар менн се тако чини. (Наставиће се)

>