Српска независност

БРОЈ 72.

НЕДЕЉА. 9 1У1ДЈА 1882 ГОД.

ГОДИНА II

\г

ДЕКЕ ЗА СР22Ј7: ал годину 24 дпн., на ио годпик 12 дин., на четврт год. 6 дпн. 31 ССТ1ЛЕ ЗЕДЉЕ ПД ВАЛКДЕСК::! П:Л7СТСК7. ва годину 30 франака, на но године 15 «р. на четврт год. 8 фр. 31 Д7СТРС-7Г1РСК7: ча годинг 16 *ор. т ванк., на по год. 8 ♦. на чегврт год. 4 ф. 31 СЗЕ ССТ1ЛЕ 1РЖ1ВЕ : на. годину 36 ♦ран., на по годинв 18 фр., на четврт год. 10 «р.

ИЗЛАЗИ У БЕОГРАДУ УТОПИНИ, ЧЕТВРТН01, СУБОТОН и КЕДЕШ ез:.а . пвлом таваку уркднип1тво ЈЕ и АДМННИОТРАЦИЈА У КУКИ г. ТоИЕ лидрејевптча вВИЛИКЕВ ВЕНАЦ.

за 0г/1асе рачуна се: први нгг 12 дип. пара 0д реда, а после сваки пут 6 пр. за ир1шосдано 50 пара дип. од реда. Рунописи шалу се уредништоу, а претплата адтинистрацији „СРПСКЕ НЕ31ВПС20СТ 2". рукописи пб враћају се. пепиаћена писма ие примају св.

РАБАГАС п Таманми „у ријечи бејасмо," ал ето ти унравитеља Народоог Позоришта, М. П. ПЈаичанина, са својим званичним извештајем, „којијеноднео г, министру просвете и црквених дела" — у званичннм „Срнским Новпнама." У том извештају прима уцравнтељ сав терет одговорцостп на своја моћна плећа и заклања миннстра својим авторитетом. Као какав Орацпје Кокле, што је на кон>у и под оружем скочио у провалу да спасе Рим, тако је п наш Лилорад узјахао на Рабагаса и скочио у провалу јавности, само да спасе министра, па још ни по чуда да се жртвовао ради свога мипистра него унраво ради лруга свога министра. Заиста, рнмски карактер ! Полазећи с нстог узвишеног гледпшта Управптел. је велпкодушно прећутао цсторпју „Рабагаса" у позоришном одбору ; иначе би морао признати, да је и он исцрва био нротив приказа тога комада н да је то своје уверење племенито жртвовао за љубав — своме минпстру. Кад је ко с толико драге вол.е готов да заклонн моћле и силне у њиховим слабим часовима, у колико ће нре заштпти слабе и нејаке ! Тако п наш Милорад. Заклањањем свога министра и полицајног друга му он још није истрошио своје заштитне снаге, још није исцрпо неусањнвог извора свога пожрхвовања. Још му преостаје довољно снаге и срца да заштнти и преводиоца Рабагасовог. „Ово је," вели, „шаљива игра, која је преведена онако како ју је ппсац написао." Онај дал.и додатак : „нити је од стране управе што додавано нити изостављено" казивао је у неро јамачно неодољиви нагон самоодржања за случај ако бп се ко сетио да види, има ли у оригиналу онај Рус Петровски, који се пзлаже подсмеху, или је преводплац од каквог западног пробисвета начпнио Руса из „братске љубавп." У истом племенитом нагону прећутао је управпхељ још много којешта, што бп други можда изнео на јаввост у своју рбрану. Но ми, који ннсмо тако римски карактери као наш Милорад, који имамо више дужности и обавеза према читаоцима, према народу и држави, него према министрима, не морамо, не можемо, не смемо и нећемо ,тр. прећутати те морамр изнети пред читаоце све што знамо све.црт мислнмо, па било то ил, не било по.вољп овоме пл ономе министру. Само једно морамо нрећутати заједно с Управптељем. Заклањајућн министра иолиције својпм јуначкнм грудима, он у свом извештају изјављује, како је „потресен до дна душе, и изнемогао, замолно полицајну власт да према метежницима поступи по закону." Уиравнтељ је ту мудро прећутао, ао ко.и закону је он мислпо да се поступп. То пије његова брига, то је посао полицајне власти. Његово је само билр да преда нублику „цолицајној властп" на милост и немилост, од отог часа престаје његова одговорност а почнње одговарати полиција, па Бог јој а душа јој. Тиме смо задршпли нохвалу унравитеља ; он је скочио у провалу, провала се над њпм заклапа; а сензи његовог заштићеника, мпнистра полиције, бацају већ на њега своју грудву, износећн да је он главом сураднш; једног опозиционог лпста. Да видимо сад, је ли власт билв извештена „благовремено" о томе да ће бнти демонстрације, на још озбиљне, опасне дсмонетрације. Званпчни кругови признају, да је полицајна власт знала пре три дана каква се демоистрација спрема. Да је власт бнла потпуио свесна о озбиљности целе спреме види се нз посета, којима је дворски маршал почаствовао уредништва крајње опозицпје, чак н наших нихилиста. Још сувише трубе личци прпјатељи Гарашанинови, да је његова заслуга што Крал.пца тога вечера нпје била у нозарпшту, јер он је Њ. В. „благовремено" ономенуо на опасност и замолио да не дође. Кад је то знао министар полиције, могао је то истог часа саопштитп п Унравитељу н нема сумње, да је то учинио. Према томе је могуће само једно од двога: Нли је министар полиције заједно са својим главним агентом за Рабагаса, својим начелником санптета. изгубно главу, илп му је цшло у рачун да буде.какав УЈгаебес. А сва је прилика да се оба случаја састала: Главпи ирп])('!,ивачи су хтели саблазап, а кад је дошла, они су изгубили главу. Да покретачи н заштптници „Рабагасови" нису хтели саблазни, они су је могли врло лако, врло простпм, обичном иачином осујетити, смрстп. За таке случајеве ијоле добра управа треба да нма готову замену — као што је познато наша је уирава позоришна увек спремна са замепама ; — па кад се у ачи ди^ања завесе види да се спрем^. велика демонстрацнја, онда, нросто, изађе редитељ пред публику п,а из-

[ .јави, да Је овој нл оној глумнци наирасно позлило — глумице имају на то веће ираво од глумаца — те се | пе може давати „Рабагас", него ће се заменити н. пр „љубавнпм нисЈ мом" и „шољом теја" и т. д. Како је још па срећу ту била невачица Филнпина, она би одмах почела пе ј вати свој програм, а док би га отпевала, глумпн би се преобукли и ј т. д. — Кад бп „метежницн" ви| делн како им се тако мастан залогај откииуо од уста, опи би се посI тиђени одшуњали, те им не бн више ни на ум падало да ризикују своЈ "е паре. Приређивачи и заштитници „Ра багасови " нитн су тако невешти у том послу, да им тај обичнн, прости начин није бно позпат; пнтн су тако геппјално заборавни, да су у тај мах мислили на виспреннје ствари ; ннтп су, на послетку, тако глупи да се нпсу могли томе досетитп. Шта дакле остаје ? Онп су хтели да буде саблазан. Но кад су већ хтели, онда су требалп и с.чети: требалн су бпти безобзпрнпји и „безобразнпјн", иа одиграти тог иесретног „Рабагаса" до краја. Чим то ннсу смели, а хтели су саблазнн, онда се види, да су морали изгубити главу, пли бар —срце. А зашто су хтели ? — Е, то је „тајна новога завета", коју смо мп прилично назрели, ал чекамо још опипљивије доказе, да је изнесемо открпвену нред наше чцтаоце.

Моради бисмо се пре свега пзвпнити нашпм читаоцнма што смо цриморани да се бавимо са таком новинарском номнјаром као што Ј 'е „СаI дашњост." Но како је познато да је Тај лнст Под моћном заштитом нашег минпстра нолнцнје, М. Гарашина. н да његове најпрцсније ћи- I рице купе у њему своје умне изветрине. онда ће чнтаоци разумети с ким нмамо посла. ТаЈ' грдисвет Ј 'е ; донео у свом 15 броЈ 'у од четвртка овај телеграм нз Чачка: „Чптави транспорти пушака који су пз Бугарске кроз Србпју хтели да црокрвјумчаре за Боеву извесни агитатори, ухваћени су овде. Трансиорте сироводе оружанн Црногорци. Власт ј 'е задржала оружје н учинила што треба да се овнм бушкачима стане на нуТ. Сва је придика да агитација нде из славецофнлских одбора, подпомогнута наншм „књижеввнцима", ј 'ер маса ових Црногораца има руске пасоше издате и впзнране у Софији". Ми разумемо да се влада може наћн у пужди, да заустави пронос каквог ору«ф комр.је мрждр нам.ењено да сгвара неприлике којој год суседној државн, с којом је Србија у прнјатељству. Ал да влада осећа

I нотребу, да тај догзђај, којн би и њој морао бити пезгодан, износи сама брже бол.е с иеким хвалиса; њем на видик, иа да још том приликом потказујс и клевета не само онозицију у својој земл.и, него без икакве невоље и друге, државе и иароде, па још таке, коЈ 'е су по крви, вери и прошлости (само не по „Садашњости)" Србији најближе и најприснпје, то је — „чудо невиђено". Са таким клеветама журите се на врат на нос, као да је опасност, ако 1 се то доцнцје и са друге страпе сазна; а кад ваља да народ обавеетите, колнко нам однесе Бонту, не може скуиштина нз вас ни кљеш| тама извући речи. Зар се тако поди г же „државни углед с поља?" Зар ниЈ сте учинили довол.ну уелугу вашој 1 „суседној нрчјател.ицп" што сте тр оруже узаптили, него ј'ош треба да ! сс бацате блатом на „славеноФилеке 1 одборе," на „СоФИЈу" и на „Црногорце"?! Зар мислнте да би се независност и краљевппа тако брзо и са тако мало жртава и невоље пзвојевада да није било тнх „славенофилских одбора"? Па зар се тако враћа мнло за драго? Зар се братска помоћ у невол.и. зар се толике асртве у благу и крви враћају подметањем, деиунцијацпјама и клеветама? Да тај плеснивн лист није у познатој, признатој п очевпдпој свези са владом нама би се згад|1ло споменутн га. Ал овако, смер ј 'е јасан, очевидан. Влада хоће у очн избора да изиесе народу опозицију као људе, кој"и тражезадевице са „моћпомсусеткињом" кој'н хоће рат. А то Ј - е клевета и подметање. Ми смо уверени, да у Србпјп данас нема зрелог човека који би бпо тако бесомучан да бв желео рат. Само бесомучњаци могу таку сумњу бацати на један део народа српског. Они не мисле да тиме поткопаваЈ 'у углед Србије иред л .. свом Европом. Ал шта Је њнма до, , угледа Орбије , шта је њнма до це лог света! Само ако се њихов углед подиже пред слатком прпјатељицом. Та њихова наметљнвост суседној ирпјател,ици тако је већ бљутава, тако ј 'е безобзирна, тако слепа, да онп нису кадри ни размислити, да тако разглашавање и разметање са таком услугом не може бцти пријатно ни самој Аустријџ. , По свему се намеће сумња, да су то жандарско јунаштво са тлм ору жем удесили сами органи владинп. Јер ипаче, како би толикн тешки товари еа толиким „оружанпм Црногорцпма" моглн проћи сву СрбиЈ'у од бугарске граннце па пр.еко Пц рота, Ниша и Крушевца, па да и,\ нико нпгде не спази, да се нико не иосумња, пего тек у Чачку ?\ Ваљда се надају, да ће тако делијско дело са потребннм клеветпим вомент^ром застрашити пред избор рџрзицнју у. Чачку и околини? Ми се уздамо у здраву свест српског народа да ће .ту наЈ'новију и најгаднију подвалу напредњачку орр- , зрети н да се таким илитким и подг лачкпм ујлурМама пеће дати смести

■

Чц«,