Српска независност

6Р0Ј 79. УТОРАК. 25 МАЈА 1882 ГОД. ГОДИНА II

ЗА ОГЛАСЕ РАЧУНА СЕ: ПРВИ ПУТ 12 ДИН. ПЛРА ОД РЕДА, Д ООСЈСВ СВАКН ПУТ 6 ПР. ЗА ПРИНОСЛАДО 50 ПАРА ДИН. ОД РЕДА. Рунописи шалу се уредништву, а претплата адтинистрацији „С?ПСКг 2ЕЗАВ2С2ССТ 2". РУКОПИСИ НЕ ВРАЋАЈУ СЕ. НЕПДАЋЕНА ПИСМА НЕ ПРИНАЈУ СЕ.

2Е2Е 31 С?Е2:7: НА ГОДИНУ 24 ден., на ПО ГОДИНЕ 12 ДНН., НА ЧЕТВРТ ГОД. в ДИН. 31 :СТ1ЛЕ ЗЕИЉЕ 21. БАЛ212С2СИ ПС27СТСЕ7. НА годинт 30 франака, на по годинв 15 «р. на четврт ГОД. 8 фр. 31 17СТРС-7Г1РС2Г: НА ГОДИНУ 15 фор. 7 ванк.. на ПО ГОД. 8 •. НА ЧЕГВРТ ГОД. 4 ♦. 31 СЗЕ ССТ1ЛЕ 1Р31ВЕ : НА ГОДИНУ 36 ФРАН., НА ПО ГОДИНЕ 18 ФР., НА ЧКТВРТ ГОД. 10 «Р.

ИЗЛАЗИ У БЕОГРАДУ УТОРНИКОИ. ЧЕТВРТНОМ, СУБОТОН II НЕДЕЉОН 1ТА уредништво је и адмннистрација 7 куки г. ТоМЕ лндрејевића 0вијит.ев венац.

ГАРИБАЛДИ. Нема новина, нема лнста на беломе свету, ма којим језиком био писан, који данас неће казати коју топлу, искрену. болећу реч у спокој душе великом јучерашњем покојнпку, Ђузену Гарибалду. ослободиоцу и саставнику оне красне земл>е, где расте палме и Петрарке, где цветају наранџе и РаФаили, где зру лнмунови и Роспнпје. Није задатак ових редака пацргати, ма и најповршније, живот и рад ослобо•диоца Италије; није им задатак славпти и хвалитп име његово. Описати његов жпвот значп писати историју Италије, управо псторпју јевропске демокрације од 1848 год. па до данас; а славити и хвалити његово име значп сипати воду у море. Ми ћемо се овом приликом само запитати, у чему је значај, у чему су чини тог имена и чим се разликује од осталих сродних историјских појава, од осталпх чувеннх бораца за слободу и ослободилаца свога народа. Тога ради не морамо далеко тумаратп тражећи прпмере по шнроком свету, имамо их п код куће, пмамо их и у српству. Узмимо Карађорђа и Мплоша. И онп су ослободиоци свога народа. као и Гарибалдп. Па ипак има разлика, велика душевна разлпка. Ослободпоци српског народа узели су одмах награду за своју заслугу, за највећу заслугу највећу награду, за ослобођење народа господарство над народом. Ту највећу награду што је народ може дати своме ослободиоцу исцрпли су наше Гарибалде до дна, народ се њнма сасвим одужио тако да му се кадкад учинило, као да их је и преплатпо. Сасвим друкче, сасвим противно Гарибалди. Ослободпв Италију, освојив крал.евину обе Сицилије и богату Тоскану, протерав Бурбонца и Хапсбурговца, пашенога и рођака ћесара аустријског, он је у освојене крајеве увео крал.а Витора Емануила. да га награди што је своју круну метнуо па коцку за ослобођење и уједињење свога народа. А он сам, сам Гарибадди, сам ослободилац, преузношен, слављен, обожаван од војске и народа, далеко већма него и сам крал., оставив сву власт и све плодове своје муке краљу Витору, повукао се у своју кућицу, своју слободицу, на кршној, маленој, сиромашној Канрери. Све сјајне награде што му нх год крал. нуђаше одбио је јунак поиосито. А и како да не одбије! Зар није он крат>а ,,честнтим учинио"? Зар му нпје ов дао Италпју ? Зар није он до-

бротвор, усрећитељ, хравител. крал>ев? Па зар он, јунак, ослободилац. да буде узпмало давало, да ирима кусур од онога што је уделио? Крал. је морао признати. да је одвећ сиромашан, одвећ немоћан а да би се могао захвалити ономе који му је поклонио три краљевппе. Но има нешто што Гарибалди није могао устуцити крал.у. Могао му је уступити власт над земл,ом, ал му није могао дати ове власти над срцпма народа, што је он сам имађаше. Та се власт овековечила оним узвишеним одрицањем, оним нрегоревањем сваке земаљске користи. Највећа му је награда била, што је цео свет признавао, што је народ сваком приликом пзјавл.ивао, да Италију нпје створио краљ, него Кавур. Мацини и Гарибалди. Но Италија ннје била само зато срећна што је уз Кавура и Маппна имала и Гарибалда, него и за то, што се намерила на такога крал>а као што беше Витор Емануило. Да је то био какав тиран, какав Лудвик XI, ил баш и какав Наполеон, он би слави Гарибалдовој завидео, не би могао трпети да је он вечити дужник једног свог поданика п да се тај подапик већма слави од њега. Крал, Витор је био паметан човек. Он се задовољпо тим што је крал. уједињене Италије, селио се по жељи народа п према успеспма народне мис.ти пз Турина у Фиренцу. из Фиренце у Рим, трошио мирно своју цивплну лпсту, није никад у државнпм пословима распптивао шта жели какав заступник ове ил оне стране силе, шта вели овај ил онај придворица. него је увек слушао во.т,у свога народа па била та воља консервативна, била либерална, бнла радикална, то је њему било све једно. Он је с драге воље н без икакве злобе иризнавао, да уједињење Италије нпје толико п.егова заслуга, колико дело Кавура и Гарибалда. Итојеједна врста одрицања и прегоревања, и то је врлина, која нпје нп у колико мања тим што је па престолу. Тим простим, тим немучним начпном стекао је себи краљ Витор Еманупло лепо нме у исторпји, пме врлога краља, ге {га1апШото. За таког је краља вредно п жртвовати се, таком је краљу вредво освајати зем.ље и градове, вредно кавурисати и гарибалдисати. Кажу да је велики покојннк у последњпм годинама спшао са оне недогледне, ндејалне висине у чпстоти и ненрикосповености свог великог карактера. Обнчне, свакидашње невоље земног бивовања нису нп њега поштедилс н бнвале су

мачно са опадањем снаге и здравља све нссносвије. Но тих незнатнпх тавнина нестаје у сномену захвалног натрашка испред обилатог сјаја његовпх вештих дела његовог старо-рнмског прегоревања. његовог назаренског човекољубља. Нп у последњим годпнама. кадгаје снага већ остави.та била. нпје он заборављао на Италију п човечанство. Он је скоро у очн смрти радно на остварењу регулацпје Тпбра и осушења рнмскпх мочари, што би од Рима могао начинптп опет престоницу света. До смрти је био навек највећи протнвннк Папе и напства н свпх плеснивих, кужних основа на којима рпм-папство почи ва. До смрти је био пријатељ слободе свих иотиштених народа. Био је уверен да је папство највећн протнвнпк слободе народа. Мпсли се а и прплика је, да се у пољском устанку ннје зато могао прпмити да буде вођа устапичке војске, што су Пол.ацп, и ако жарко љубе евоју слободу, ипак затуцани паппнци, те се бојао, да та два окомпце протнвна правца не онемогуће дело. Гарибалди је плод целокупног преображајног покрета у Јевропп од велнке Француске револуције па до данас. Његово ће име заузети једно од пајугледнијих, пајсјајнијих места у спомену целокупног човечанства. АУСТРИЈА И СРПСТВО (у ОЧИ ОКУПАЦИЈВ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ) (наставак) II Двор Бечки вешго повлађује њиховој сујетп изабрав по каквог Маџара за заједничког миниетра спољпих послова — пуно знајући да су слабостп маџарске аристокрације данашњег дана исте које беху п за времена Марпје Терезије, а које чине те је сваки одпор жел>ама владајућег дома немогућ. Тако сс десило на прилнку, теје министар који је, као слуга свог народа, био дужан да се посаветује са његовим жељама и са његовим интересима као и интереспма земл>е му, дошао у сукоб са жељама и интересима једвог војничког двора. И он није оклевао. ГроФ Андраши послужп свога господара и нзневери (-ће1гауе(1 и ) своју земљу. Застава камарнле која има у својим рукама државу у држави, вазда је била и вазда ће бити: _Вт<1е е* Јтрега" (.подели па владај -). Народности у границама монархпје беху већ почеле да показују неку моћ слагања, а по негде богме и да кришом погледају нреко граница. Вал>ало их је забавити и бацити једну велику кост. око које би се обе поле мопархије могле натенани гложити. те вазда на неког трећег анеловати. Игра лажне уставности хоће и да отужном постане ; па и сам посао око вечитог завађања народности једну с другом прилично досадан је. Унутарњи кабинет овевојничке монархије лоче дакле да увиђа да занлетена уставпа машинерија смета његовој нревлгсти,

па чак да је и стара војничка граница, где је досад било широка ноља за његову радњу, осуђена на смрт. Добитак с тога једпе нове покрајпне — по себи неко задовољење за губитак у Ломбардији — где је ћесар још могао битп ћесаром, где би се организација налик на ону у војничкој граници могла бесконачно продужптн, и где би ђенерали могли и даље заповедатн грађанским чиновницима, све то отварало је истински сјајан изглед стражњим 1-ратима Хообурга*. Све је то имало своје чари. али главни потез политике — како се т. ј. она у Бечу разуме — лежи иза тога. Окупација Босне и Херцеговине јесге уистини нешто млого крупније. Ствар се управо тиче Солуна — коме је Нови Пазар само једна предстража. Терати до Јегејског мора на овој линији значи заватити не само Маћедонију него и Арбанију, па онда закачити с бока п Енир. Аустрија. — а не Бугарска Србија ни Црна Гора ни Грчка, —Аустријаје она што је наумила да од Турака наследи западне земље балканског полуотока. Ово је прави емисао њеног берлинског мандата — као што га разумеју његови главни аутори. Нити је коме боље познато, од управљача судбине ове монархије, сам Факт: да снаге које су данас на послу морају ускоро имати за награду пад Турске владавине у Јевропи. Међу* тим они се љуто опиру оном великом народном покрету кога је ова револуција — израз. Они се аајвише плаше савеза унутра (у држави): али ако има још чега се они толико плаше, то је онда савез с поља — преко граница државе. Њима не испаде за руком да покваре дело немачког и италијанског сјединства; али сад су у толнко више на опрезу, и предузимају озбиљне мере да спрече подизање темеља уједињења јужних Словена на Балкану. Пошто је „царски отоман ц одиграо своје, то ништа друго и непреостаде до раширити границе монархије преко ових јужних земаља. Јужним Словенима несме се дабогме дозволити да раскину своје окове: и управонужно је нре свега поштедити и употребити за династичке цељи такво једно згодно нротив-словенско оружје као што је турска владајућа каста*. Устаничкп хришћански сељаци јесу сама оличеност оних ревулуцијонарних начела против којих су Хапсбурзи свагда завојевали: њихов пример и њихова ствар могла би пмати најгоре дејство на саму монархију. Извикани Турчин може зар још бити _добар аустријанац- — ко зна? Дај с тога опет овамо Азију у помоћ да одржи равнотежу Јевропе. Само наравно не треба заборавити да је нужно ићи даље од Босне ако хоће да се сав могући турски жпваљ обухвати. За овај пар доста је сама Босна са гарнизонима у ново-пазарском санџаку — и због тога: што би стрмоглава наглост у тако нужном предузећу обратила пажњу целог света Италије на пр. — а после и што треба мало времена да се већ прогутано свари. Па онда, што се саме окупацпјеискључиво тиче, зар је мука билодатијој вид великодушности п осветлити ју накитом славе ? Та. болан, „Аустрија улазп у те земље као ослоб одитељка угњетених народа — из најнежнијих осећаја према добру нових јој поданика**. Она Аустрија. која роби херцеговачке патријоте на туђем земљишту. која стаје на пут црногорским победноцима у маршу ка Мостару и изгони их из пристанингга Сппча — крвљу откунљена — Аустрија, која остави бегуначку рају да у двајестинама хиљада сканљс на њеном земљншту — иста Аустрија вели се још дошла је да оспгура трговачко развиће далматннској јој покрајнни додајући јој позадне земље. ♦ Хо®бург — ћееароки дворац у Бечу. * Босански бегови. (Настаниће се) т >4»