Српска независност

да ће вам све то бити узаман, да најпосле морате једном народу дати рачуна о свему вашем раду. АУСТРИЈА И СРПСТВО (ПОСЛК ОКУПАЦИЈЕ БОСНК И ХКРЦКГОВИНК) (НАСТАВДК) II Једнога дана ушло му је било у главу да поправи варош проширењем главне улице. Са војничком тачношћу он да оборити оба реда кућа и одбије тражење еопственнка на накнаду. Да бн варош још више улепшао он заповеди војннцима да нанраве нарк од туреког гробља ван вароши. Ова регулација поче са осветом; ђаурски солдати брзо почеше разметати се по гробовима правоверних и игратн са костима и сноменицима њиховим. Може се замислити какч је тада Турцима било. — Један српски трговац из Дубровника беше сазидао повећу кућу ван вароши — на плацу који је за ту цељ и купио — и оградио је једним баштеним зидом. Кад је све било свршено командант нозове себи тог сувише предузимљивог госта, зановеди му на најбруталнији начнн да обори зид и подигне гвозднну ограду. Сирома човек нозивао се на трошак и тражио да му се каже разлог за тако ванредан поступак. Бесни дисциплинар нехте дати ни каква разлога. Човек нрипрети онда апелатом на више власти. „Па апелнрај одговорн му мајушни тиранин, „али ће ги требати најмање шест месецн да потреш овај мој налог, а ја ћу ти међутим затворити и кућу и дућан". Читави табацн могли би се испунити набрајањем оваких нрнмера из ове једне варошн. Најновији нокушај тог ниског тиранлука командантовог састојао се у забрани народу да свира уз 1усле — оне исте гусле уз чије су ударе Срби невали своје народне пасме у течају четнри века турског госиодарства. Сад, треба још чути да је командант прогнао и ерпске виле из чаролиских кутова околних нланина. — Познато ми је да ће се, са аустријске тачке гледишта, таквим делима кроз црсте гледати, и приписати сувишној ревнисти органа. Нека о том и небуде сумње; али. ко им је дао миг? Овако владање појединнх чиновника неможе бити прави извор злу; него је баш један између млогнх спољпих знакова његових. Просто цео систем је за осуду. Ако појединци неуспеју то је онда доказ да је цела политичка тежња аустријске владе у Босни и Херцеговини неостварљива. Аустрија нема будућности у окупираним покрајннама, јер никаква полнтика недаје никакве наде новој управн. Они немогу умирити Турке, као што немогу удавити Србе. Они немогу шта више да задахну свој рад — ни оннм духом стабилности који Ои се анекснјом покрајина датн могао. 11рво и нрво они нису начисто с тим — какве ће ноложаје извесне силе у таквом случају (анексије) заузети : а што је можда још горе н од тога, биће Факт: да се још незна — којој ће гјли двојне монархије исте ( покрајине отићи '{ Владајући Немци и Маџарн у По н За Јитавн увиђају да добитак новог словенског живља мора

бити кобан њиховој и онако носрнулој хегсмонији (превласти). Самим нокрајинама несмеју дати самоуправу (ве1Г-^оуеттеи!") јер је народ нротиван аустријским му уирављачима, те би иста самоуправа била голо оружје у рукама неирнјатеља хансбуршке монархнје. Највад, немогу их ни напустити. јер су крв и благо у њима нросули. Иросто никуда излаза — ни напрсд ни натраг — што значи, дабогме, вечити „провизоријум" илн (другим речма преки суд. — Ннје сувише речи: да је овај грађанскн милнтаризам — ако се т. ј. тако може карактерисати садања унрава окупнраних покрајина — једна нолуга за иолитичку корупцију (поквареност) у рукама оних који би радо извслн нову аустријску реакцију у целом балкчнском полуотоку. 0 духу, пак, у коме аустријски органи ноступају са народним представништвом, може се јасно вндети из следећег свирепог прнмера који ми је за време овог писања до знања дошао. Пошто је влада нропустила бнла да у своје време снабдс народ са довољнсм количином семсна, то јс као природну последицу добила за ову годину себи на врат гладан народ из ненлодних округа Херцеговине. Немало иомоћи морамо се усљед тога уделити. Суме су, као год и лане, биле сасвнм недовољне: али усред зиме и највеће несреће званнчници се од једном сетише економије, и у самом билећском округу избрисаше две хиљаде душа са списка помоћн. — Народ у очајању изабере четири депутата — два Турчнна и два Србина — да апелују на владу иротив ове нресуде, и да ако буде самом ћесару ставе до знања да они умиру од гладн. У Билећу, где Аустијанци беху подигли телеграФску станицу, иабраници народа нокушају да телеграФишу своју скромну молбу у Беч. Но денеша буде одма ухваћена и узанћена од стране местне власти, и ннкад неоде даље од станицс. Деттати се онда одлуче да иређу преко далматинске границе, и да телеграФншу из Д}'бровника — варошн коју су они замишљали да стојн под релативно уставном владом. Двојс њих и дођу у тој цељн: али нрн уласку у саму варош њи — народне представнике — дочекају аустрнјски жандари. отму и поцепају нм молбеницу, и, уместо телеграФске станице одведу нх у хапс, а најпосле их под стражом пошљу натраг војеним властима Херцеговине. То је ето начин на којн Аустро-Угарска цристуна нолитичком образовању њеннх нових ноданика. — Да је аустрија прешла на дело окупације Босне, као што су се неки надали, у духу, у коме један слободан народ ломи окове другог; да је показала готовост, да, без икакве резервацнје мрачне јој политике и царског јој егоизма. ради за добро својих нових клнјената да је дошла да у главноме изврши чадатак праведног уредника. те новретившн ред у земљама устунн их слободи — да је р.елим Аустрпја све то учиннла — хоћу рећн, — бог-зна да ли неби уз Босну н дотичне кнежевине иристале да уђу у какав будући савез у коме бн предругојачена Аустрија нредседавала. Алн, вештачка монархија Хансбургова није кадра за овако што. — Душа ваља њена окупација ннје н

без неких користи ; штета само што аустријски администратори дају једном руком а узимају другом. (Свршпће се) дописи Приједор. 12 јуна Нашу варош снађе голема несрећа ко> ја се описати неда. 8 јуна пред зору на два сахата заналила се једна турска каФана, па како ветар дуну те разнесе ватру на све стране но вароши, и за два сахата претвори се Приједор у нрах и пепео. Изгорело је све, црква и школа, дућани и трговине и све куће. У онштој забуни није нико могао ништа да избави, но је све ватра сатрла. Само је једна кућа остала која је била некако на страни у заклону. Жалостан је призор сада у нас, да свакоме срце пара у грудима. Свет од ужаса у страхоте дошао чисто ван себе. Нигде нема склоништа; жене и деца голи боси, гладни и жедни леже по нољанама. Нико нијс ништа могао избавити сем живу душу. Власт је дала нешто худе помоћи, свакоме по једно ћебе н мало тајина, али то све није ни издалека довољно да се бар колико толико бедном и несретном народу помогне. Нашим новим зулумћарима. слабо је стало да се спротињи помогне, онн само гледе како н кожу да нам с леђа одеру, а сажалења према нами немају ни колико су Турци имали нрн оваквим несрећама. Кад је њихов Сегедин задесио несрећан случај, они су и каном и шаком пружали помоћ, а нама сиротим Србимаједва ако се смилују да нам но коју мрвицу хлеба даду. Тешко нама под новнм зулумћарпма. Браћо наша рођена у Србији. смилујте се ви на нашу несрећу, и нађите се брату у невољн. Нема брата док не роди мајка. иа вн сте наша рођена браћа, помозите нам, Бог ће вам милостиви нанлатити за то. Не оклевајте брза номоћ највећа је помоћ! (Грађани срнске престолнице па н свуда по Срсији. неће остати равнодушни нрема грдној несрећи рођене браће наше . но ће похптатп да што пре пруже руку помоћи. Уред.). ИЗ СКУПШТИНСКЕ ЗГРАДЕ Па Видов-дан 1882 Председник А. Ђ. Поповић отвара састанак у 9 1 / 4 часа пре подне. За министарскпм столом Пироћанац, Новаковић . Мијатовић . Гарашаннн. Радовић. Председник јавља да су дошли посланици В. Цветановић, Н. Ћирић н Марко Јанчић. Последњи полаже заклетву на устав и верност краљу. Председннк наређује прозивање. (Гласови: није нужно, има нас довољно. Председних. Ја нећу да и самсу сумњи места дадем.

Прозивање отпочиње. Председник кон! статује, да је свега на окуну 130 посланика. Председник. Ако сте вољни да променимо дневни ред и да узмемо упретрес нредлог о изменама и допунама пословног реда. Влада је дала нристанак. (Прима се). Известилац чита предлог министра унутрашњих послова са извештајем одборским, да се 6 и 13 члан пословника донуне овако: 6 члан. Ако би један или више посланика неоправдано изостали од скунштине у намери да спрече рад скупштински и т. д. платиће сваки по 1000 динара и тај ће се новац употребити на олакшање скупштинског буџета. 13 члан. Ако би један или вифе носланика заједнички или посебице ноднели оставке у намери и т. д. поступиће се и према њима по члану 6. Јов. РајичиК. Ношто је овај нредлог у последњој седници довољно иретресен и у одбору се доста о њему говорило, предлажем да се реши без дебате простим устајањем и седењем. (Гласови: Тако је. Да се реши. Неки се јављају за реч). Ђ. НешиК говори против предлога и доказује да се њиме поништава самосталност посланичка, која је ујемчена уставом. Зато неможе никад дозволити да се тај предлог усвоји. (Жагор). Министар Гарагианин говори за предлог. Велика већина живо одобрава министру. Ђока Нешип тражи реч да одговори министру, но председник га упућује да чека док дође на њега ред. Диже се граја. Многи вичу: да се реши: неки желе да се говори. Нешић устао и чекада му се дозволи да говори. Председник поставља питање: да ли да се реши. — ВеКина је за то да се одмах реши. Председник оглашава да је претрес свршен и ставља сам предлог на решење. Ђока Неншћ излази из клупе и нрилази председничком столу с речима: Господине председниче. сматрајте ову моју изјаву као оставку на посланство. Одмах за тим оставла дворану скупштинску. У дворани жагор и граја. Председник довикује Нешићу : Нема самовоље : не 1000 динара, но сво имање треба вам одузети кад хоћете да терате самовољу. Неколико тренутака траје жагор, за тим се опет све утнша. При гласању устајањсм н седењем прима већина предложене допуне. Настаје одмор

ГТосле сдагора На дневном реду: измене и доиуне закона о трошарини на дуван. У главноме се нредлаже, да се на срнски дуван пла-

јунака из Овериње ! Грб Мињона Делабасти неће ногрдити грб Каналиса. Ми имамо црну траку са четирн златна безана,*) у свакога од четири ноља по златан патријаршки крст. са кардиналским клобуком поврх грба и бојки као грбодржице. Драги! ја ћу остати верна нашој девизи: ХЈпа П(1ев иииз Бошшпб! Једна вера, један господар. „Можда ћете ви, ирнјатељу мој, наћн какав сарказам у мом имену после свега овог што сам чинила и што вам сад овде исповедам. Ја се зовем Модеста. И тако вас никад варала ннсам, ако сам се потписивала О.Д'Есте-М. Ја вас нисам варала, ни кад сам говорила о мом имању; оно ће, мислнм, онолико изнети, колико је вас начинило пријател»ем врлине. А ја знам, да је вама имање ствар без важности, гато вам и говорим о томе сасвим просто. Ипак дозволите ми да вам кажем. колико сам срећна, што нашој срећи могу дати слободу дела и покрега, што је даје богатство, да могу казати: Нанред! кад добијемо вољу да видимо какву земљу, да летимо у лепом интову, једно поред другога, нима*) Безан ^безаиг. ИлгхгЛ) зове се златан нлн сребрни новац који су у свој грб метали плеии1,и, воји су учествовали у крстоносну походу. Како су грбове у Европи почели употребл.авати тек носле крстоносннх нохода, то су безани у иети мах докаа стара племства. Иреводилац,

ло не бринући се за новац: најзад срећна сам да вам могу датн право да кажете краљу: Нмам онолико имање. колико ви иштете од својих пербва!... У том погледу нмаће Модеста Мињонова бар у неколико и њено злато имаће нај| боље опредељење. Што се тиче ваше робиње. ви сте је једанпут видели, на прозору, у недоруху... Да, она нлава кћи нлаве Еве била је ваша незнанка: али како је данашња Модеста мало налик на ону тадашњу! Једна беше у самртничком огртачу. а друга (да лн сам вам то већ казала ?) добила је од вас живот од живота. Љубав чиста и дозвољена, љубав коју ће отац мој, кад се једном богат врати с пута, одобрити, она ме је подигла својом руком у исти мах детињом и силном из дна гроба, у коме сам спавала! Ви сте ме пробудили као што сунце буди цвеће. Поглед ваше љубазнице није више поглед оне мале тако смеле Модесте; о! не, он је збуњен, он назире срећу и крлје се иод чистим трепавицама. Сад се бојим, да не заслужујем моју срећу! Краљ се показао у својој велелепоти, мој господар има само још поданицу. која га моли да јој опрости њену велику слободу, као што чнни коцкар са лажним коцкама, ношто је онаучио кавалера Грамона. Иди, мили песниче, Ја ћу бити тво)а тињона,

али Мнњона срећнија од Гстове, јер ти ћеш ме. јели ? оставитиумом завичају, у твом срцу. У којн мах изричем ову вереничину жељу. славуј један из Вилкенова нарка одговара ми за тебе. Ох ! кажи ми брзо, да славуј није лагао, кад је изводио своју песму тако чисту, тако згодну, тако пуну. да мн је као благовест каква иснунила срце радошћу н љубављу!... „Мој отац проћн ће кроз Париз, он ће доћи од Марсеља: његову адресу знаће кућа Монженод, с којом је био у преписци: нотражнте га, мнли мој Мелкијоре, кажите му, да ме љубите и немојте да покушавате казати му, колико л>убим вас ја, тако чините, како ће то увек остати тајна међу нама и богом ! А ја, мили обожавани, све ћу да кажем матери. Кћи Валенрода-Тустала-Бартенстилда даће ми за право својил миловањем, она ће бити сва блажена са нашом несмом тлко тајном, тако романтпчном, човечанском и божанском у исти мах! Имате исповест кћерп, имајте и нристанак гроФа Лабасти, оца ваше „АГолееге" „П. П. — Нарочито не долазите у Хавр без добивеног пристанка мог оца ; а ако ме љубите, ви ћете га знати наћи, кад он буде кроз Париз пролазио." |

— А шта радите вн у то доба ноћи, госпођнце Модеста ? запита Димеји. — Пишем оцу, одговори она старом војнику; зар нисте казали, да ћете сутра полазнти? Димеји не имаде шта нриметити, он се врати да легне, а Модеста се даде у посао да пише дугачко писмо своме оцу. Сутра дан ево у Шале Фрањице Кошетове сасвнм иренеражене, видећи жиг хаврски, и предаде својој младој госпођнци следеће писмо, однесавши оно што га је Модеста била писала. Госаођици О.ДЕсте-М. „Срце ми је казало, да сте ви она женска онако брижљиво увијена и покривена што је седила између господина и госпође Латурнелових, који имају само једно дете, и то сина. Ах! мила моја, ако сте у скромну стању, без сјаја, без славне породице, на и без имања. ви не знате, колика би ми радост била! (Наставнће се)