Српска независност

""=т 420 —

у иочетку устанка беху устали на оружје, још се нису вратили на своја огњишта, већ се ненрестано надазе ио шумама и гудурама, а њихове нородице жнве у Црној Гори. Нарочито је онустео Фочански сре:| са скоро 4000 опадих и опустелих кућа. Богата овогодишша жетва стоји не саорана; зрело воће опада са дрвећа и никога нема да га нокупи. Штета је грдна. Ире неколико дана панало је до 200 устаника под својим воћама Тунгузом и Фортом једно нојаче оделење Аустријанаца у близинн Фоче. Бој се отпочео у саму зору иа је трајао до мркле ноћи. Мртвих је било и на једној и на другој страни. Кад је ноћ у велико настала, повуклп су се устаници у планину. но пре тога су онљачкали неколпко турских и католичких кућа око Фоче. У устаничком логору има добровољаца из Русије, Србије, Вугарске н Црне Горе. Прошле недеље прешла је једна чета Крнвошијана са оружјем н целнм пртљагом из Колашина н Дробњака (у Црној ГориЈ у нсточну Херцеговину и пробила се до главног стана устаннчког вође Стојана Ковачевпћа, те се његовим четама прндружила. Стојан Ковачевић је издао прокламацију на све устанике, у којој нм изјављује своју одсудпу намеру да се не мисли враћати у Кривошнје, да неби компромитовао Црну Гору. Са Цетнња јављају да је црногорска влада дозволпла свима устаницпма који су ннтерниранн у Даннловграду и Ннкшићу, да се преселе у околини Нодгорице, Колашина п Црнпце где им се породице налазе. (То значн да су мало ближе бојншту. У.) Влада црногорска даје сваком вођи устаничком по 1 Фор. а. вр. дпевно, а на сваку главу, мушку и женску, но једну оку кукуруза. Дописник „Нов. Сл. Пресе" завршује, да та номоћ долази, но свој нрилици. од .пансловенски" одбора у Москвн Петрограду н Одесп." Погодио да Бог да ! ПОЛИТИЧКИ ПРЕГ/1ЕД Овнх дана свршена је у Лавову у Галицији сензацпјона и тенден-

цијозна парница, коју је нокренула аустријска државна власт против иознатог словенског патриоте, дворског саветника Адолфа Дчбранског и другова због велеиздаје. Парнпца се повлачи већ од неколико месеца, а у току њепом показала се очевндпа тежња аустриске, унраво нољачке власти да се по сваку цену окрнве нрваци Руса у Галнцији, не били се бар тиме онравдао притисак владе. власти н Нољака тамошњих, што га већ од неколнко годпна осећају Руси у црквн, школи и јавноме жнвоту. То је једна страна те парнице, но у самој стварн беше јој много већи задатак памењсн. Желело се, нн мање нн вшпе. пего да се судскн докаже да постоји ,нанславизам - ', да му је не само легло у Русији, у простоме народу, већ да та мисао загрева нрве људе у Русијн , генерале, минпстре . на и сам двор, — а поред тога да се још и то докаже, како званична Русија у интересу остварења те онште словенске идеје врбује војску на све стране, у својим н страним земл.ама, те револуционарним срествима изазпва стране држављанс на велеиздају нротив јединства државног, служећи сс нојединим позпатијим личностпма као својнм илаћеним агентима, да се но страним државама буне дпжу н нереди ства рају. У главноме, дакле, та иарница нпје била протпв Руса у Галнцијн, него протпв званнчне Русије. Ми ћемо за сад оставити на страну овај моменат те нарнице и ограннчићемо се на просту напомену, да у Аустро-Угарској морају јако зазирати од политичких евентуалностн, нарочито са руске стране, кад су државне властп нашле за нужпо. да отпочну тако крајње тенденцијозпу парннцу правце наперену против једне велике силе европске. против моћне суседке аустријске. нротив Русије. Алн што не можемо и не же лимо прећутатн, то је значајна чињеница, да је ова нарнпца одпграна у ужој Аустријп, у Галицнји. а иокренутау Угарској, где се сам миннстар председппк, Коломан Тнса, нони.зио до нростог нодказнвача п тужиоца, јер је у званичном акту денунцпрао главне особе те трагн-

комичне парнице и не имајући за то доказа; и управо на основу те „маџарско слободњачке" денунцнјације у.чапшен је Добрански и подигнута је нарница нротив њега и осталнх окрнвљеннка. У току парнине избиле су мпоге интересантности на новршину. Та ко је Добраиски бранећи се од Ти спцих денунцнјација почео да нзноси доказе о „лојалности" маџарских политичара и државпика; он је жи вим убедљивим речима доказао ниш гавост н тенденцијозност оитужбе нротив њега, а у исто време, оптужпо је сам своје денунцијанте тако јаким Фактнма. да би нри ијоле об-. јективнијем суду на место Руса иосадили Маџаре на оптуженичку клупу, а у место Добранског имао би част сам госнодин Тиса маџарски министар-председник да одговара и да се брани.У току парницеиој азалосејош н то, да у нанредној н културиој Аустро-Угарској цветају ове „модерне и установе: званнчна шппјунажа која н саме нородичке ствари не штеди; званично отварање нриват ннх писама на државним поштама; званична денунцијацнја и т. д. све ствари које само на норугу н срамоту служе владама и државама где се практнкују. Но то све није помогло, па ни норотници Пољацн, којнма беше улога памењена да се освете својнм иротпвницнма Руснма. Протпв све мржње која постоји из мећу та два словенска племена, Пол,ака и Руса . и иреко свега тога што је влада баш у гаком месту одреднла суд за сућење где су скоро самн Пољаци норотннци. у наме ри да се иостпгне већа могућност осуде, — порота Пољака нехтеде да узме грех па душу као што је за време пашег првог рата учнвнла маџарска порота у Будим Пешти кад је осудила прекосавског борца и нрвака Светозара Мплетића ни крнва ни дужна. Порота је све окривље нике ослободила од велеиздаје и тнме је бацила сву љагу ц срамоту на аустро угарску владу и на државне властп. л.агу и срамоту. коју ове беху спремиле прваиима руским у Галицнји н Русији. Доста је срамота п стид за аустро-угарску државу да је снала на то подло и нп-

„слободп" печатње. Сви оиозиционн листови узапћују се п узимају под суд сваког часа за разне „крпвице", које судпје налазе у најучтивијнм и најневнпијим изразпма; док наиро тив „Видело" н нокојва „Садашњост" спокојво нанадају, грде, безчасте н клеветају све изреда „напредњачке" протнвнике, ва уреднике тих владиннх органа нп .глава не заболе". Верујемо да су добри вашп незавпснн судовн. али само за вас п ваше једномпсленнке, господо „Внделовцп" но не п за нас , који у интересу наше отаџбнне морамо да станемо против вас па браник вародннх права, интереса н слобода. Алн да, чинећи то, мп раднмо „противно општем духу н правцу земаљских послова" , као што рече Мпнпстар Упутр. послова; мп тиме, по „дубоком" правнпчком знању пстог Миннстра. чинимо кривнце §§-а 103, 92 плп тачке 2 360 крив. закона, па онда „независне судије, „разуме" се, да треба да буду нротив нас, јер тако радећи и они ће бити само „чврсти стубовн реда и законптостп". Ето како и Министар Правде секупдшне свога колегу Мпн. Унутр. нослова у иојнмању „одржања реда и законитости". Хоће ли дозволити Министар војнп, да се нрпменом оне његове наредбе о војпим старешннама у народној војсци, дође до уверења. да и он хоће да потномаже партајсконапредњачке цељн ове двојнце сво јих колега? „Нов. Слоб. Преса" доноси из Котора под 12. о. м. овај пзвештај : По доставерним нриватним пзвештајима из Мостара. букнуо је у Херцеговини лосле кратке паузе поново устанак. Устаницп који су се у последње време бнли склопили у планине Херцеговачке, појављују се од неколико дана у већим четама, те узнемирују н и нападају на Аустријанце. Досад је бнло внше та ких панада, и сви су се крваво сврши лп. Сасвим противно полузваничним пзвештајима има још и сада чптавих округа у Херцеговини пустпх. Становвицп тих предела, који још

1ИСТДК

ШДЕСТД МИЊОНОБА ПРИПОВЕТКА X. Балзака Превод с францускога. (НАСТАВАК) — Колико морамо ми љубити ону, која вам је у перо казивала толике у.шишене песме и која вам улива тако лепо чуство! рече Модеста разнежења. Зар може бити песник без музе ? — Он би био без срца, правио би сухопарне стихове као што су у Волтера, који никад није кога другога љубио до ли Валтера, одговори Каналис. — А нисте ли ви мени указали част, па сте ми у Паризу казали, да не осећате ни једно од оних чустава, што их ви изражавате? заиста Бретон Каналис«? — Ударац је правце намерен, мој ,уначе, одговори песник смешећи се^; али треба да знате, да је слободно имати у исти мах доста срца како у животу умном. тако и у животу стварном. Могу

се лепа чуства изражавати а да их не осећамо, а можемо их осећати а да их не можемо изразитЈ!. Ево овај мој пријатељ Лабријер љуби да полуди. репе великодупшо и гледаше у Модесту; и ја зацело сам заљубљен као и он, али мислим, и у томе се не варам, да бих био у стању дати мојој љубави књижевна облика у складности са њеном силом ; али, госпођице, рече и окрену се Модести са и сувише траженом грацијом, ја не стојим добар, да ли сутра нећу ни; мало имати духа... И тако песник савлађиваше све преноне; у част својој љубави спаљиваше он клипове. што му их међ ноге бацаше, | а Модеста ^стаде убезекнута пред овим I нариским духом, који она није познава| ла и који се разметао сјајним говорни! чким декламацијама. — Ала је то пеливан! пришапну Бича маломе Латурнелу, пошто је саслушао највеликолепнију тираду о католичанској вери и о срећи, коју човек ужива имајући побожну жену, што је све рекао одговарајући једној приметби госпође Мињоновице. Модеста као да је на очима нмала ' копрену; са сјајна преподавања и са пажње, коју је Каналису хотимице поклањала, она није могла да опази, што је Бича брижљиво примећивао : декламова-

ње, недостатак простоте, ем<х>аз}* на место чуства и све оне несвезаности, које метнуше писару у уста ону у неколико сверепу реч. Тамо, где се говводин Мињон, Димеји, Бнча. Латурнел дпвише недоследности Каналисовој, да не помињемо недоследност разговора, који је у Француској увек тако ћудљив, дивљаше се Модеста окретности песниковој и водећи га са собом по завојитим стазама Фантазнје, говораше у себи: Он ме љуби ! Бича, као и сви гледаоци овога као што се мора назвати иретстављања, би изненађен главним недостатком свпју себичњака, који је Каналис и сувише давао видети, као и сви људи, којн су вични витијствовати по салонпма. Било да је одмах појмио , шта би његов противни беседник хтео да каже, било да није слушао, или да није могао да слуша имајућп памет код друге ствари, Мелкијор показиваше оно растресено лице, које колико смета говору, толико вређа сујету. Не слушати не само што је недостатак учгивости, него је и доказ презирања. А Каналис мало претерује у тој павади, јер често заборавља да одговара на реч, која иште одговора, па без икаква прелаза прелази на предмет, којим се он занима. Ако се код човека високо ностављена ова неучтивост прима без противословља, она на

I дну срца ипак рађа квасац мржње и ; освете; али код равна може она и само | нријатсљство да иоквари. Ако се Мелкнјор случајно усиљава да елуша, он нада онда у другу ману, он себе даје ! само у зајам, а не даје се. Ако и [није ј толико вређајућа, ова половна жртва ипак причињава у слушаоца нерасполој жење и летавља га незадовољна. У светском промету ништа толико није користоносно, колико милостиња пажње. Благо добром слушаоцу ! То није само еванђелско правило, него и прекрасна спекулацуја; ако га се будете држалн, људи ће вам све праштати, па и пороке. Каналис се пуно усиљавао у памери да се допадне Модести; али ако је био учтив спрам ње, код других је често био он сам. Немилосрдна спрам десет мученика што нх је она правила, Модеста замоли Каналиса да чита коју своју песму; хтела је да има онет један доказзатај толико хваљени чатачки дар. Каналис узе књигу, коју му Модеста пружаше, па одгука, тако се управо мора казати, ону од његових песама, коју држе за најлепшу, подражавање Анђелској љубави Муровој, а коју госпође Латурнеловица и Димејевица, Гобенхајм и касир примнше поновљеним зевањем. — Ако ви, господине, играте добро виста, рече Гобепхајм и поднесе му нте