Српска независност

ско средство, да непоштеним нутем увлачн своје држав.Ђане у кривнцу само за то, што се ови боре за потлачена права својих сународпнка. Мало јој је што притнскнва милионе словенске браће, но јога тражи иовода да нрваке љихове меКе на вешала ! То је нечувена брука и бруталност, каква је само у Аустро- Угарској могућа ! Ми се некрено радујемо томе резултату парнице, јер смо. пстину признајемо. норед свега тога што смо били убеђенп да је парница тенденцијозна п што смо се у току њеном уверили да о велеиздајн не може ни говора бпти, — страховали за судбу руских првака, које су аустро-угарске власти бпле одредиле да плате, можда главом, само зато, што у свету ностојн — Руснја, моћна и сплиа Русија, од које се Аустро-Угарска боји. Но мп пмамо још један много важнији узрок за радовање. Овим безобзирним поступком према Русији порупшла је сама Аустро-Угарска последњп мост споразума и Формалног пријател.ства. којч је званнчну Русију везивао за званичну Аустро-Угарску. Сад ће не статн и те Формалности. Русија има одрешене ру ке, шта више дужност, да отворено узме ствар свих Словена у своје руке, што пре то бол.е, ако у онште на томе ради, и да тако псто безобзирно као што је Аустро-Угарска поступила према њој окрепе дебл.н крај нротпв те себичне, неблагодарне. и у својој тежњп да ослабп и потлачи Словене , нај безобзирнпје државе, која је своју мрежу у велико бацпла на Словенски псток и снрема се да њнме овлада.

ИЗ ЈШСТОВА 6.) руС222 Свјет пише: л .... Кад би ко судио о стварима у Русији онако како то иредстављају наши спољни непријатељи, морао би држати да је Русија једно велико устајано језеро, које се под „зрацима" западне „ку.тгуре" мора исушити. Непријатељи наши представљају стање ствари у Русији онако, како би они желели да је. Они кад овако говоре и пишу

о Русији и сами знају да није тако у самој ствари, али њихова је цел. да радећи тако обману словенски свет, који је упро своје погледе. једино на Русију и од ње чека свога спаса. Но питање јс да ли наши непријатељи са својим лажима заисга ностизавају цел>и'? Ми мислимо да они то не постизавају. Истина да има међу Словенима и такових елемената, који не желе добра ни своме народу, па радо прихватају те лажи и растурују их међу своје народе, само да би народ одвратили од нравог његовог пута, те тиме га лакше употребили за своје себичне рачуне. Али на нашу велику радост може се поуздано констатовати, да су ти елементи, ти одроди, по све бесилни, да могу у своме раду успети. Онису встина у дружбн ц у служби наших непријатеља, који их потпомажу, али при свем том њихов је рад безуспешан. Словенски народи и њихова права интелигенција, потпуно су схвагили вшпе цнтересе ц више задатке народне, и њцх нико не може у томе погледу обманути и завести на странпутицу. И то увиђају и наши непријатељи, те су се за то и окомили на сву праву интелигенцију и иетините иатриоте словенске. Они не жале никакових средстава само да њих иаралишу. Бацимо поглед само на Балканско полуострово, и ми ћемо видети и уверитп се о непоштеном и убитачном раду наших непријатеља. Они међу православним Словсиима потпомажу и иодржавају све што се одметнуто од народа, а војују иротив ираве интелигенције и осветљених патриота. Народи словенски оеобитоправославни. боре се свом спагом своје пробуђене свести противу својих спољних иунутрашњих неиријатеља а потиомажу рад својих патриота, али су спољни непријатељи, особито АусТрија коју потпомаже Немачка, прибегли сваком лукавству па и сили те хоће да скрхају народну струју. Помоћи требају наша браћа. А од куда са другестране могу је добити. но од њиховог природног пријатеља изаштитника, одправославне Русије. И Русији је свети задатак, да им ту помоћ што пре пружи. Руеија треба да штити и брани патрноте словенске, треба њихову борбу противу непрцјатеља да крепко потпомаже. Руска дппломацнја треба да је живља, окретнија и енергичнија, особито на Балканском полуострову. Она треба да непријатеља прати на сваком кораку н његов рад сузбија свуда и на сваком месту. Ако ми оставимо народе словенске, браћу нашу, и њихове родољубе усамљене у борби, то лако они могу малаксати, јер њихови унутрашњи врази добијају јаку помоћ од непријатеља наших. Руеија истина води бригу о својој млађој и слабнјој браћи алита брига је и сувише

уздржљива, и та околност смели наше ненријатеље, те раде живо и отворено, а нама се ругају да смо ми језеро које се устајало. Нама треба да ми кажемо снажно и отворено нашим непријатељима, да смо ми море силно и валовито, које је кадро да утопи сваки зао умишљај наших непријатеља противу наше браће. А то ћемо показати, ако енергично и стварно њих будемо нотпомагали у борби њиховој противу спољњих и унутрашњих непријатеља њнхових. Може да нам се са извесне стране примети, да ће мач сузбити сву навалу наших непријатеља, али и дотле треба радити. И морална помоћ много вреди. Кад дође одсудни час треба ми тамо међу нашом браћом да . атекнемо повољне приликс, јер се у повољним приликама лакше и брже долази до успеха но у неповољним. Русија треба да ради живо и само ће тиме сузбити непријатеље и оправдати свој позив, а и наду коју у нас имају сва наша браћа Араби-паша Гледстону Стране новине доносе текст нисмп Араби-паше, што га је у почетку ов. месеца упутио Гледстону, председнику минпстарског савета у Енгдеској. Писмоје адресовано: Многоноштованом господину В. Е. Гледстону. члану парламента", н гласи овако : „Господине! Наш пророкнам је заповедпо у корану. да не тражимо и неотпочињемо рата. Но он г.ам је итозаповедпо, да сваког који би против нас отпочео рат и који би нас напао , гонимо свим оружем и без уилосрђа. Зато нека Енглеска буде уверена, да ће први тои који се буде оналио против Мисира, разрешити Мисирце од свих уговора, обавеза и конвенција, да ће страначкој контроли и отплати дуга мисирског бити крај, да ће се сво имање Европејацаузаптити, да ће се канали порушити, путови пресећи и да ће се учинити употреба од религиозног Фанатизма мухамедоваца. да се проповеда и нрогласи светн рат у Сирији и Арабији. Мухамеданци сматрају Мисир за кључ Меке и Медине, те су према томе по самој вери обавезни, да бране та света места и све путове који њима воде. 0 томе се у велико проповеда по џамијама у Дамаску, а то је уговорено и са свима осталим духовним вођама у целом мухамеданском свету. Ја понављам и непрестано ћу понављати, да ће први напад, или од Енглеске или њених савезника против Мисира, изазвати опште цролнвање крви у целој Азији и Африци, а одговорност за то пашће на Енглеску. Агенти Енглеске обманули су својим лажним нзвеш-

тајима енглеску владу, они су, њиховим понашањем и поступцима, проиграли углед своје отаџбине у Мисиру. Енглеска ће још горе проћи, ако покуша ионово да осваја, што је бруталном силом добила и бајонетимаизгубила. нарочито кад има с друге стране доста хуманих и пријатељских средстава да до цели дође. Мисир је све једнако вољан, шта више он и жели да се с Енглеском споразуме и да се одржи у тесном пријатељству; да енглеске интересе штити. да чува пут за Индију и да буде савезник њезин. Али то све да остане у границама мисирских закона. Но ако Енглеска претпоставља да и даље осгаје у обмани, да се разбацује и да нам прети флотом и њсним нндиским трупама, то је њена ствар; само нека не омаловажава, као што је досад чннила, патриотизам мнсирског народа. Његови заступници нису га упознали са нроменама. које су настале иза тираније Исмаилове. У нашем модерном веку корачају н^роди изненадно и гигантски путем општег развитка. Нека Енглеска оуде уверена, да се ми умемо борити и да смо готови и умрети за отаџбину као мученици, — што нам је и пророк ставио у дужност, — или победити и сретно и самостално живити. Блаженство нам се обећава и у једном и у другом случају, а кад је народ таком вером проникнут, његова моћ и одважност нема граница. Ахмед Араби и . ВЕСТИ ИЗ НДРОДА Из Ниша јављају нам, како су се тамошњи „виделовцц 1 * сложили да оборе садашњу ошнтинску управу у Нишу. 0ни су ради тога п штампали неке нозиве, којима позивају своје чланове на збор да се посаветују. како ће и шта ће радпти да се докопају општинске власти. Више је пута у овом листу речено, како јадно и жалосно стоји мала и незнатна четица „виделовачка" у Нишу. Она кад бн водила рачуна о своме образу, неби за цело се истицала, али шта ће се кад се о томе слабо води брига. Треба јурлшатп пошто по то да се цељ постигне. А шта ће рећи свет, то је њима девета брига. У ^виделовачкој- четици у Нишу мало има грађана, п то су све људи којп внше воде рачуна о себи но о општим стварима. Они су кадри да послуже п као оруђе противу општих користи, само да подмире своје рачуне. Садашња опш. управа Нишка потпуно оправдава поверење народно. Са њоме је грађанство сасвим задовољао, јер види да савесно и ноштено руководн ц управља огантнном. Па докле је народ задовољан са управом своје општине, дотле

карата раширенпх као лепеза, онда ја никад ннсам видео тако савршена човека као ви што сте... Ово питање изазва смех, јер је оно изражавало свачије мисли. — Ја га толнко знам, одговори Каналис, да бих могао у правинцији провестц остатак мога живота. Ово је зацело више књижевности и разговора, него што је потребно карташима виста, додаде нестрпељиво и баци своју књигу на столић. Ова ситннца показује опасности, којима се излаже салонски јунак , кад као Каналис изађе из своје сФере; он изгледа тада као глумац, који је драг извесној нублици, а дар му се одмах губи, чим напусти своју околину н оде на бољу позорницу. Узеше заједно барона и херцега, Го<5енхајм је био нартенар Латурнелов. Модеста се носади поред песника на велико очајање "бедног Ернеста, који је мотрио на лицу ћудљуве девнјке, како напреду1е очаравање изазвато Каналисом. Лабријер није знао за дар омамљивања, што га је Мелкнјор имао и који је природа често ускратила искреннм људима, који су обично стидљиви. Дар тај иште смелост, живост у средствима, која би се могла назвати прекобицивање духа; он изискује и мало мимике; али, са моралне стране узевши, зар нема у песнику

увек по један глумац? Велика је разлика између нзражавања чустава што нх не осећамо. али им појмимо све појединости, и њиховог претворног показивања, кад је то нотребно да би се постигнуо успех на позорници приватнога живота ; инак ако је претворност потребна светском човеку окужила песника, он ће способности свога дара нренети у израз потребна чуства, као што велик муж који се самоћи посветно, најпосле ће пренети своје срце у свој дух. — Он се отнма за милионе, рече у себи Лабријер тужан, па ће страст тако добро приказивати, да ће му Модеста веровати ! Па у место да се покаже достојнији љубави и оштроумнији од свога супарника, Лабријер се угледа у херцега Дерувила, па остаде суморан, неспокојан, опрезан; али тамо где је дворанин нроучавао несташлуке младе наследнице, обузела је Ернеста бол црне и ужасне љубоморностн, јер он досада од свог ндола није добио ни један поглед. Он на неколико тренутака оде са Бичом. — Било па црошло! рече : она се залудила у њега, ја сам јој внше него непријатан, а уз то она има нраво ! Каналис је дражестан, у његовом ћутању има духа, у очима страсти , песништва у његовом разглагољству...

— Је ли то поштен човек ? запита Бича. — 0, да како ! одговори Лабријер. Он је поштен, кавалер, па под упливом једне Модесте он је кадар оставити се оних ситних опачина, што му их је дала госпођа Шолпје... — Ви сте добар човек, рече мали гуроња. Ази да ли је он кадар љубити, па хоће ли љубнти ? — То не знам, одговори Лабријер. Је лн она говорила што о мени? запнта после мале позивке. — Јесте, рече Бича и рече Лабријеру, шта се Модести измакло за прерушивање. РеФерендарије се баци на једну клупу и иокри лице рукама; није могао да задржи сузе, а није хтео да их видн Бича; али је кепец био онај, који их је слутио. — Шта вам је, господине ? занита Бича. — Она има право... рече Лабријер и ђини; ја сам пикакав човек! Он приповеди за превару, па коју га је Каналис навео; али он даде опазнти Бич .1, да је хтео Модесту да разувери, пре но што бн она скинула образину, те се пусти у нрилично детнњасто вајкање. како му је судбина ненаклоњена. Са учешћем познаде Бича љубав у њеној силној и осетној бсзазлености, у ње-

ном истиннтом, у њеном велнком страховању. — Али зашто се вц не откријете госпођици Модести, рече он реФерендарију, па не пустите свога супарника да прави своје мајсторнје?... — Ах! рече му Лабријер, ви дакле још ннсте осетили, како вам се гуша стеже кад треба њојзи да проговорите... Вч дакле нншта не осећате у корену својих власи, ништа на површнни коже, кад вас она погледи, ако ће бптн и само случајно... — Али ви сте имали доста разлога да се баците у тугу, кад је она у неку руку казала свом врлом оцу: Ви сте заврзан један! — Господине, ја је толико љубим, да сам морао осетити као да ме је нож по срцу ошинуо, кад сам је чуо, како сама пориче оно савршенство, које сам јој ја давао. — А Каналис је њу оправдао, примети Бича. (Наставнће се)

*