Српска независност

— 425 —

6. Закључак општнве да се поред готовине споменуте у петој тачци може на цељ грађевине из чесменског Фовда (којн је капитал до 100.000 динара утрошитн до 36.000 динара) и 7. Закључак одбора да се општина у цељн довршења наведеннх зграда н кавала, може код јавних каса задужити до 48.000 динара ако не достигну горње две суме из тачке б и 6. Интерес и отплата да се плаћа из прнхода општннскнх. б) да реши 1. Које три просторије у вароши одређује за три пијаце поред утврђене пијаце кода Паша-џамије. Просторије ове морају према одборској одлуци имати најмање 70 метара у пречнику. в) ла бира 2. Једног одборника на место досадашњег одборника г.,Јеврема Радивојчевића, који је дао оставку и ова је уважена н 3. Једног замењеника на место г. Илије Бранковића који је одборником поста^. Дајући овај позив, одбор општински умољава грађднство да наведеног дана дође и свој глас да. и т. д. с Овако гласи позив кога је на грађанство нишко, управио општински одбор, из седпице своје држане 24 јуна ов. год. Оппггина нишка, њен напредак и развнтак имају јејрног истина страсног, али слабог ненријатеља, а то су „виделовци" мала четица, коју мора човек зишс сажаљевати, но што је се боји. Ту гомилицу предводи познати „дијурно-примац" Рајовић, н један наставник из учите .ЂСке школе, којн је у једно и дописннк г Виделов". Може се замислити како су ови овај познв примили. Они би ради да Ннш не напредује но да остане онаковн, какви је био и под Турцима. Опо није никаково чудо. Људи којима је у траднцији кајмакамство, волу све оно што је са тиме у сугласности. Они и ако су се крстили лажним називом „напредњаци", сваки се живи до сада уверио шта значи то „виделовачко" напредњаштво'? Опо не значи више ништа но универсалан напредак свога-ја". А што се тиче општих народних, земаљских и грађанских интереса и напредка, ту су они нрави назадњацн, јер је све под њима ударило стромоглав, у грозни назадак. Што је у опште код „Виделоваца" то је и код ових наших у Нишу. Грађанство нишко одазвало се позиву опшгинског одбора и дошло у великом броју на збор. -Виделовци- су интригирали на све стране , плашнли и претили, само да дођу до својих цељи и да осујете патриотски рад ошнтинске управе и грађапства нншког. Но пушка им неупали. Они осташе и овом приликом на

цедилу. При гласању о поменутим предметиуа. које је одбор општинскн изнсо пред збор, једва их је било 38 гласова противу, а огромна већина за. Но интересантно је да чујете како се споменути наставник из учитељске школе понашао на гбору. Он је био противан да се нове школске зграде дижу. Његов говор и ако је шупаљ, из њега је провиривала необуздана страст партајска. Али не поможе ништа. Заиста мало је поносно, да насгавник и то још из учитељске школе буде противан подизању школских зграда. 0 јадни су ти то педагози, ти „виделовци". Тешко настави са њима. 0 овоме надувеном господичићу, може се много што шта писатн, али он то не заслужује. Поред све његове надутости и уображења, њега сви овде сматрају за човека с доста шупљом главом, који многи о себи држи и мисли, али је у самој ствари у сваком погледу плитак. 0 Рајовићу не треба ни да вам говорим. Та он је свима и свакоме и сувише познат. „Празно буре највише звони и то је кратко али јасво обележје целокупног Рајовића са -мисли" и „персоном ц његовом. Њега ти овамо баш слабо грађанн слушају, и ма да се он свуде намеће као „сочиво на божић," свет га се ратосиља и окреће од њега главу. Тако стоји овде у Нишу. Мала гомилица „виделовачка и силом би хтела да се бори са народом, те да га надвлада и подложи под своје ноге, да га после гази како је њој воља. Али смепша је борба миша са лавом. Лав се само помоли а миш сиромах у рупу. „Виделовци" су били прегли свим силама, да осујете намеру општинског одбора, али гле како се посрамише, те сада су се као мишеви завукли у своје рупе па ћуте, нитн роморе нити зборе. Сваки њихов покушај остаће у овој општини узалудан док траје свести у овдашњих грађана, а то га ће хвала Богу бити вазда, јер свест у грађанству нишком сваким даном расте. Жуто лишћс на „жалосној врби- „внделовачкој" опада, н само добра слана, па ће дрво остати голо, и чекати на сикнру да се посече и метне на огањ који ће га претворити у прах и пепео, а вихор те народне свести разнети тај прах на све четири стране свста, да му се незна ни трага ни гласа. Овака судбина чека уопште све „виделовце ц па и нашу гомилицу „виделоваца" у Н».шу. Много било а мало остало. Земан дође, ваља у гроб. Е па шта ћемо кад је вам такова судбинс. За сад оволико а другом приликом и више. А. Р.

ВЕСТИ ИЗ НАРОДА Из среза моравског у округу пожаревачкомнишу нам. како народ тамошњи купи прилоге у новцу, да отплати казну свога честитог попа Павла Радивојсвића. Иознато је да је поп Павле осуђен полицијом на 15 дана затвора на правди Бога, и дч му полицнја тражи да ту казну замени новчаном глобом. Народ уважавајући рад иопа Павлов. не да му да он својим новцем платн ту глобу, I но хоће сам да је отплати. Поп Павле је љубимац народни, он је I стекао ноштовања и уважења код нарој да, што се у свима приликама борио I за његове интересе и права. И у овој I прилици народ хоће да да доказа и уве; рења своме борцу, како он његов патриј отски рад цени и уважава. Са овим народ показуједаје свестан, I кад у свима приликама номаже оне који раде за добро његово, па и страдају за њега. Поп Павле може се само поносити са својим радом 2 љубављу народа у своме срезу. А његови противници којих је истина мало, могу и у овој прилици видети, са киме је народ и чији правац он одобрава. Бадава се они размећу, од њих је народ окренуо леђа и презнре их. А што они гоне његове борцс, тиме доказују и народу да војују противу народних интереса и права. Но јаче је село од сватова, јача је свест народна, но сила и обест неколико људи. По^еда мора бити на народној страни. Из Арачђеловца јављају нам, како је извесни дкпис „Иепод Букуље^ у 104 броју „Видела" написан, управо Фабрикован, да омаловажи нске уважене личности. а међу њима ^ г. генерала БелиМарковића и г. Васу Маџаревића. „Виделовцима" је криво што је народ тамошњи приредио парастос неумрлом Скобељеву, јер такове нојаве јавно н отворено докалују. да се народ размимоилази са владом. Што народ поштује и љуби, то „виделовци- мрзе, а на против што „виделовци^ волу то народ ужасно мрзи. „Впделовци^ нагињу Бечу и Пешти, а народ својим нскреним и природним пријатељима и браћи Русима. Нсмило гледају „виделовци ц где народ српскл на све стране нриређује парастосе за упокој души славном јунаку и патриоти словенском Скобсљеву. Они знају да се то не допада њиховим патропима у Бечу и Пешти. Али народ мрзи грозно те њихове патроне, а воле онога кога „виделовци" мрзе. Треба знатн да су се народни путови, тежње и жеље увек разилазиле с!а „виделовачким". Нису ово нове појаве и нови докази томе, тига има и сувише на сваком кораку и у прошлости и садашњости. „Внделовцима" је криво што су сви гости са киселе воде били на парастосу,

па међу њима и г. Бели-Марковић и г. В. Маџарсвић. Али су ова двојица као ваљани патриоте показали и у овој прилици да се не одвајају од народа, но да са њиме потпуно деле осећаје и мисли. И ко би им још за то могао замерити. То само могу „виделовци", који стоје у потпуној супротности са народом. Своју иак ст хоће „виделовци" да излију на г. Бели Марковића и г. Маџаревића. износећи којекакове лагарије. Знају добро л виделовци- да је сав народ противу њих, да сваки живи на сваком месту, где се само да прилика. осуђује њихов рад. Што дакле иодмећете оно само Бели-Марковићу и Маџаревићу, што сав народ мислн и држи о вама, и што је у истини тако како народ држи. А шта да се каже о вашој „виделовачкој" безобзирности кад велите г да многи доводе озбиљно у сумњу чувењу жснијалност г. Маџаревића ц , а „генералову пак „озбиљност" и дубоки поглед" знаће тамо у престолници боље ценитии т. д. Јадници једна, зар сте и ви кадри некога оценити? Та погледајте у редове ваше, и видите да ли има кога у њима о коме би се могло озбиљно и говорити. Зар ваше „баке- да се могу мерити са г. Бели-Марковићем? Да, онн нису кадри ни да се приближе њему у ма ком погледу. Па и гди је у вашим редима ма и један који бн се-могао мерити са г. Маџаревићем ? Заиста нема га. Способност ваша јс свима позната, она се у свима редовима вашим своди на нулу. А ваш патриотнзам араво је ништа. Али ви немате образа, па за то се толико и разбацујете. Но не вајди вам све то ниш"а, вашу голотињу види сваки, ваш рад осудио је свакн Србин, и ; за то би боље било да седите с миром, да не дражите и онако огорчен народ ј све више нротиву себе.

ДОМАЋЕ ВЕСТИ Коста бандиста, кога је секретар министарства унутрашњих послова Мијанло Ковачевић истукао, па после из револвера тешко ранно, умрво је одрана. Ковачевић је још на слободи, а сирота жртва труне у гробу. Па зар се тако далеко може терати партајизам вн „виделовци и ? — Од неког времена учестало је нроглашење многих села за варошице. Има случајева гди су по два и више села у једном срезу проглашени за варошице. Потребе за ово проглашење није никакове. Шта више иде се са тим на уштрб трвовини н у опште економном стању народа, јер многи ће од сада остављати своју земљу и плуг па се одаватн на ситничарење. Шта је меродавне руководило да тако чине, то онп и њнхови партизани „виделовци- знају. Али се са основом мора држати, да се тиме иде, да се уравна пут јеврејима, који ће се као скакавци размилети и по срезовима, те испијати народпу муку и јној,

и како је он од њега далеко : али као што бива код оних који се играју ватром, сам себе опече. Модестина гордост н њено презирање узбунише песника, који се врати њојзи , давајући тим јачи пример љубоморности, што је ова била претворна. Модеста, неумољена као што су анђели. уживаше у наслади, што је имала унражњавајући своју моћ , па наравно да је у томе претеривала. Херцег Ерувил никад није имао такав празник : женска једна да се осмејкује на њега! У једанаест сати, у час утврђени у Шалету, одоше три младожење, херцег налазећи да је Модеста дражесна, Каналис палазсћи је да јс нрстерано кокетна и Лабрнјер рањен њеном немилосрдноц|ћу. Осам дана бнла је наследница са своја три несуђеннка онаква, каква је била овога вечера, тако да је изгледало да ће песннк победити своје супарнике. ма да су ту биле ћудљивости и ћс*ови, који су овда онда давали наде и херцегу Дерувилу. Непоштовање Модестино према оцу, оие превелике слободе што их је узимала нрема њему, њена нестрнељивост спрам слепе матере, којој је чисто иребацивала оне ситне услуге , што су пре биле тријумФ детињега поштовања — свс то беше као последнца Фантастичка карактера и несталности, кјју

су од детињства трпили. Кад би Модеста сувише далеко отишла, она бн сама себе извињавала, па би своје лакоумности и несташлуке приписнвала свом независном духу. Она рече херцегу и Каналису, како има мало воље на послушност, те да то сматра за велику нрепону својој удадбн, испитујући тиме начела својих несуђеника, као што чине они, који буше земљу, да би нз ње вадили злато, угљен, туф или воду. — Никад, рече уочи дана, кад ће да се породица премести у летњиковац. пикад нећу ја моћи добити мужа, који ће ми ћуди подносити са добротом мога оца, која је увек остала иста, и са милоштом моје обажаване матере. — Они знају, да их ви љубите, госпођице, рече Лабријср. — Будите уверени, госпођице, да ће вам муж познавати свуколику вредност свога блага, додаде херцег. — Имате ви толико духа и одлучности, да ћете моћи дотерати свог мужа, рече Каналис смејући се. Модеста се насмеши, као што се Хенрик четврти морао насмешити, кад је вештим иитањем дознао, колико му његова три главна министра вреде за амбасадора. На дан од обеда Модеста, како је већ Каналису давала преимућство, шеташе

се дуго с њиме но простору посутоме песком између куће и рудине украшене цвећем. Ио покретима песниковим и по лицу младе наследнице лако се дало познати, да она наклоњено слуша Каналиса; и тако обе госпођице Дерувилове дођоше да учине крај овом саблажњавајућем разговору у четири ока; па са вештином, која је у подобној прилици природна женскима, поведоше оне разговоре о двору, о сјају крунскога сана, тумачећи какваје разлика међу звањем краљева дома и звањем крунским: оне гледаше да оиију Модесту, говорећи њеној гордости и показујући јој једно од највиших места, којеженска може да иожели. — Имати сина херцега, то је позитиван добит, викну стара госпођица. Овај наслов благо је, што га дајемо својој деци, које не може нронасти. — Каквом случају , рече Каналис прилично незадовољан, што му разговор прекидоше, каквом случају треба да при| писујемо онај слаби успех господина великога коњушара, што га је досад имао у послу, где би тај наслов могао понајбоље послужити памерама чијим ? Обе госпођице бацише на Каналиса I поглед испуњен толнким отровом, колико I га има гујин уједац , а нодмигљиви осI мех Модестин толико их збуни, да не I знадоше ништа одговорити.

— Господин велики коњушар, рече Модеста Каналису. никад вам ннје замерио понизности, коју вам ваша слава улива; зашто да в* њему иребацујете његову скромност ? — Досад се у осталом још није нашла женска достојна сана мога синовца, рече стара госпођица. Било их је, које су имале само богатство за то место ; друге нису имале богатства, него само духа; и ја признајем, да смо доста чекали, да нам бог даде нрилику да познамо девојку, у које има и благородства и духа и богатства за херцегињу Дерувиловицу. — Драга моја Модеста, рече Јелена Деровилова и одведе своју нову пријатељицу на неколико корака оданде; у краљевини има хиљаду барона Каналиса, као што у Паризу има сто песника њему равних: а он је тако мало велики муж, да га не бих хтела нн ја, снрота девојка, која морам да сам скромна јер немам мираза. У осталом, ви незнате, шта ће то рећи млад човек, кога херцегиња Шолијевица цеди десет година дана. Заиста, нема бабе од шесет година, која би могла подносити оне ситне боле, стице, којима је, како веле, подложан овај елавни песник, а од којих би и најмања била код Луја Четрнаестога неподносива мана; али то је истина, да херцсгиња од тога толико не нодноси, колико би иодносила жена, јер он није увек код ње. као што би био муж њен... (Наставоке се)