Српска независност

— 432 —

Ми кад овако с презањем од Евреја говоримо о н.има, ве помишл.амо ни из далека на њихову друкчнју религију од нашенека они и дал.е мирно и спокојио као што су и до сад у овој земљи чинили. хвале на свој начин госнода Бога, али вам се не може а да не зазиремо од њиховог ншрења по нашој земл,и која је још несиремна да даје отпора њиховпм целом свету познатим свакојаким мајсторијама у радњи. Постојећи закон о сеоским дућа нима даје колико толико гарантије противу њнховог ширења; на и ако минпстар Фипансије чипи пажљчвим сеоске трговце да не гомилају еспап, јер се (као што ту недавно рече у Сриским Новинама) спрема пројект за нов закон о сеоским дућапима па ће јамачно битп неког ограничења, опет то узалуд чини мипистар Финансије, узалуд кад један његов колега мипистар унутрашњнх послова, можда нз неких рачуна на своју унутрашњу политнку, подноси највишем месту на одобрење те се толика села ставише у ред варошице, и кад опет други његов колега министар правде учини да се у српској земљп српски празницн не вермају. Србин је још невешт. он је још најиван, он нн од куда са стране нема помоћи, он је још религијозан, па код свега тога а без сваке потребе добија толике варошице, у којима ће да се угњезде Евреји , из белога света, јер по нашем трговивском уговору саАустро-Угарском врата су им шпром отворена, а Еврејин није невешт, није најиван, а ни помоћ му не изостаје од опште израиљћанске свете алијанснје. Па код свега овога он још неће морати да води рачуна о српским празницима, него ће баш онда кад Србин занатлија и трговац празнује или иде на „егзерцпр-, он ће онда нај бол.е моћи да пазари. На место да се угледамо на остали паметан свет, и празнујемо пзвесне своје празнике те тако дамо одмора и себи и својима мла!)има, ми великодушно н драговољно довикујемо Еврејнма : „изволте, ево вам обећане земље, ми вас ослобо-

1 ( авамо да водите каква рачуна о нашим празницима , о религиозном осећању целога народа, већ ви можете слободно радити када ми светкујемо", па и ахо тога нема нигде па свету , на чак ни у ВЈданештн где су Евреји у толикој маси и сили, оист морају да реепектују хришћанску недељу и друге хришћанскс празнпке. Само се ми једни у свету нађосмо најпаметнијн и највеликодупшнји да укинемо одмарање у празннчне даве па и ако то одговара колико прописпма наше релпгнје толико и захтевима »изичке нрироде чо векове. И још би требало само нрогласити за варошицу неко село у посавпни шабачкој, негде око Лига, у Гружп, Левчу и Темнићу, на бисмо онда учинили Еврејима све што им се само могло да учини. И тако кад погледамо и оценимо све што је о проглашењу варошица изношено, човек не може а да се не придружи узвику „Видела" : 0д невешта и гора плаче". БЕОГРАД. 27. Јула, Још једаипут да се повратимо на иаредбу г. министра војеног, од 14-ог јула ове годнне. Свака наредба издаје се на основу закона, а ова наредба г. министра војеног нема основа. А ево зашто. По закону о устројству војске члан 95-ти, народви војници позивају се па војену сдужбу само преко полицајне власти. Они подаадарЈ иод војену власт и војено-дисциалинарни закон од времена кад добију позиве на војену службу, па до дана док се са ове не разпусте. По члану иак 96-ом под војену судску власт подпадају народнн војнпци, н сви који у састав народне војске улазе: а, Одмах кад на скуиове дођу, па до дана кад се са скупа распусте. Кад су народни војници КОД СВО јих кућа иодпадају под војепо судску власт у овим случајевима : б, Кад се у униформи и под оружпјем, плн ма кад и без униФОрме а државним војеним оружпјем противе заповестима власти. в, Кад својом крнвицом вређају војничке дужности или обвезе, као -— што су пздајство, бегство, укло-

њање од службе без оправдања и злонамерво осакаћење у цељи да се ослободе војничке службе. г, Кад присвајају себи војену власт и у злој намери или непадлежпо врше какву службу у нме власти. д, Кад греше иротиву ностојећих , нрописа и правила у поднашању молби и жалби као војници. е, Кад се докаже да су намерно повредили службене ствари. ж, Кад у случају побуне нређу [ са државним оружнјем или у вој| ничком оделу на страну побуње! ника. Кад се нрогласи ванредно стање подпадају под војеве судове вародни војници и сви који саставу на родпе војске принадлеже, од часа, кад се па војену службу позову н ] кад се цозив за ово огласи, па до времена, кад се са ове службе разпусте. По овоме не видимо да су народне старешине, кад нису на службу војепу позватн, ма којом законом тачком обвезани да принадају само владајућој нартији , као што се на пример трпи почасни иоручик Д. Димитријевић као „ак-виделовац". Јасво је дакле куда смера г. Министар војени са својим раснисом. Он би хтео да нод „командом војеном" сви слободни грађани срнски постану „видсловци". Но колнко је ово онасно кад хоће и војска да се увуче у партајизам , да и она служн партајскпм цељима, може сваки свестан човек увпдети. Нека нас Бог сачува још и од : те заразе. « «■> т „Пест. ЛојД" 1 јавља но прашкој I „Политици Лендербанка се спрема да закључи са српском владом нов погао (пеиез Оексћа&|. Тај се иосао односи на задужење крунских добара, нарочито шума у суми од три милиона динара. Процену је руководио иославик (аустрвјскп) Оборски. Она је закључена и потврђена. — Хоће ли нам влада ово објаснити?

ПОЛИТИЧКИ ПРЕГЛЕД У Паризу је завладала велика узрујаност протпв Фреспнета услед једне деиеше у енглеском зисту „Тајмсу", 110 којој је кнез Бизмарк овластио немачког посланпка у Парпзу, да пзјави Фресинету како се Немачканада даће се он ноново при-

мити образовања кабипета, и да ће у том случају, пемачка влада нотпомагати Фрапцуску источну политику. Мпогп листови истина сумњају у истинитост те депеше и држе да су је вепријател.н Фресинетови памерпо послалп „Тајмсу" да онемогуће Фреспнетов новратак за мипистра председннка, но већина париских листова осуђује најстроже Фресипега и налази у понашању Бизмарковом потврду да је Фресинет заиста радио против савеза са Енглеском само да увуче Француску у ропску службу Немачке. Зпачајно је, да и умеренпји листови деле мишљење Фреспнетових противнпка и ако се више жале на Бизмарка што је тако мало водпо рачупа о осетљивости Француског народа, те се у овом случају послужио крајње непромишљеним и весвретни м среством, да Фреспнету у невреме изјави своје симиатпје. То изгледа као оправдање за Фреспнета, што овај, бајаги, није могао сиречнти /Јизмарку и његовом агенту да продуже пријатељско пзмењивање мисли и после оставке његове. У самој ствари се нак признаје да је истина штојеу „Тајмсу" јавл.ено, јер се и с друге стране потврдило да је вемачки посланик у два дана трипут походио Фресинета после његовог одступања. Мора се прпзнати, даје Француска штамиа у праву кад подиже тужбу против Фресввета, јер сам тај појав да се Бизмарк интересује за Фресинета довољно карактерише његову политику, која никако не може бити корисна п по Француску н по Немачку У осталом и аустроугарски листови узимају сувпше ватрено Фресинета у заштиту, атоје још један доказ више, да је тај иначе смотрени државник Француски ударио штетним иравцем, идајзморао битп задобивен за немачко-аустријску нолитпку. У такпм околностима добпја одстуиаље њсгово много већи значај н Фрапцуској комори може само служитн на част што је Фресинету одкалала попереље и проузроковала његов пад. — Италијанскн крал, прјавзо је ауетријском ћесару телеграФским путем своје дубоко саучешћс ::бог послсдњег догађаја у Трсту а ујсдпо

ШОДЕСТА МИЊОНОВА приповетба X. Балзака Превод с »рапцускога. (НАСТАВДК) — Госпођице, ја се надам, да му ви још не кажете МелкијореУ... Запита је тихим гласом. — Богме не Фали много ! тајавставни мој маленицо, одговори она и насмеши се, да би и анђео учинио грех. — Боже благи! викну писар и опусти руке, које допреше до степена. — Па добро, зар не вреди он толико, колико тај суморни н несносни реФерендарије, за кога се ви интересујете ? настави она и за Ернеста намести лице тако гордо, као што то знају девојке, којима њихово девичаство као да даје крила, да се могу толико попети. А зар би ме ваш мали господин Лабријер узео без мираза? запита после мале почивке. — Питајте господина вашег оца, одговори Бича, који пође неколико корака,

да би Модесту одвукао од прозора у пристојну даљину. Слушајте ме, госпо1>ице. Ви знате, да онај, који вам сад говори, готов је у свака доба, у сваки час да вам даде не само свој живот, но и своју част; ви дакле можете њему веровати, вн му можете поверити и оно, што можда небисте казали свом оцу. Дакле, да ли вам је тај узвишени Каналис говорио о некористољубљу свом, што вам је дал^ повода да Ернесту оно пре1 баците ? — Јесте. — Верујете ли ви томе V — То, шкрибане мој, одговори она назвавши га редним од оних надимака, што му нх је она дала, то ми изгледа као да сумњате у моћ мога својељубља. — Ви се смсјете, драга госпођице Модеста: дакле ствар није озбиљна и ја се надам, да се ви с њим шалите. — Како ви мислите о мени, господине Бича, кад ви мислите, да бнх имала право титрати се с којим од оних, који би хтели да се ожене шноме ? Знајте, господар Јово, све и кад изгледа да презире највећега презирања достојно ласкање, девојци ииак нраво је, кад јој га људи подносе... — Дакле ја вам зар ласкам?... рече писар и показа своје лице осветљено као кмкпа варош за какву свечаност.

— Ви ?... одговори она. Ви ми указујете најскупоценије иријатељство, несебично чуство, као што га има мати спрам кћсри; ви не треба ни с ким да се сравњујете, јер сам мој отац дужан је да се мени посвети. За часак умукну. — Ја вам не могу казати, да вас љубим, у смислу, који људи дају овој речи; али што вам ја дајем, то је вечито и никад неће подлећи каквој промени. — Е добро! рече Бича и учини се да се сагнуо да дигне шљунак један, да би иољубио врх од ципеле и на њу пустио једну сузу; допустите ми дакле да над вама бдим, као што змај бди над благом каквим. Песник је мало час раширио чипку својих скупоцених Фраза, варак својих обећања. Он је певао своју љубав уз најлепшу жицу своје лире, је ли?... Ако би овај племенити љубавник, чим би сс уверио, да ви нисте богати, променио своје поведење, па постао збуњен и хладан, да ли бисте га ви и онда хтели да вам буде муж, да ли бисте му још поклањали своје поштовање?... — Зар би он био један Фрања Алтор?... запита она са нокретом, у коме се видело горко гнушавање. — Пустите ме да иричиним ту иромену у декорацији, рече Бича. Не само што хоћу да то бу* е напрасно, него,

сувише, ја не очајавам, да 1»у чам вашега песника начинити нанов • заљубљеним, да ћу учиннти, да ваи иаизменце на срце пири хладно и топлп, а с истом љупкошћу, с којом у току истога вечера доказује за и иротив, иа каткад то и не узима на ум. — Ако ви имате право, рече она, коме онда да верујем ? — Ономе, који вас заиста љуби. — Маломе херцегу?... Бича ногледа Модесту. Обоје пођоше неколико корака ћутећи. Девојка не даваше ништа познати; ни да бн тренула. — Госпођице, хоћете ли да вам протумачим ваше мисли са дна срца вашега, које су тамо као оно маховина на дну мора, а које ви себи нећете да протумачите ? — Шта! рече Модеста, зар мој дјејствитељни тајни приватни саветник хоће још да буде и огледало!... — Не, него одјек одговори он пратећи ту реч покретом испуњеним узвишеном скомношћу. Херцег вас љуби, али он вас врло љуби. Ако сам ја, кеиец, добро разумео бескрајњу нежност вашега срца, вама би несносно било да вас обожавају као свету тајну у њеној екинији. Али као што сте ви женска по преимућству, ви исто тако не бисте хтели човека да гледате увек да клечи пред вама и код ко-